Влашац за мирисно јело

Од пролећа до јесени самоникло расте уз обале река, на влажним ливадама и већ издалека се препознаје по интензивном мирису на лук. Влашац се може потражити у природи и пресадити у башти на сеновито место или у саксију или лонац и држати у кући, на прозору или у застакљеној тераси, да би нам био при руци – свеж – током целе године. Сноп листова маказама се може „шишати” више пута, два-три сантиметра изнад земље. То биљци нимало не шкоди. С обзиром на то да се ова вишегодишња биљка брзо бокори, из сваке луковице брзо ће избити још бујнији млади, густи и веома укусни цевасти листови.

Зачин попут влашца, иначе богат витаминима Це и А, пожељан је у свакој кухињи због веома финог мириса и благог укуса. Ароматичан је додатак многим јелима, а користи се и као мирисна декорација.

Најчешће се употребљава свеж или замрзнут, јер ако почне да се суши, влашац брзо губи боју и арому. Приликом замрзавања листове треба поквасити и насецкати, ставити у посудицу за лед, напунити водом и оставити у замрзивач. Свежи, ситно сецкани листови додају се супама и чорбама, варивима од поврћа и умацима од јаја, павлаке и јогурта, топлим и хладним предјелима, салатама, рижи, пилетини, печењу, а посебно је пријатан као додатак кромпир-пиреу. Дуго кување уништава његову арому, па га у јела треба убацити пред сам крај припреме, непосредно пре служења.

Саставни је део зачинских мешавина у француској кухињи, у свежем стању чест је састојак и многих јела кинеске кухиње, средњоевропске земље комбинују ситно сецкане листове с разним врстама сирева, а у алпским крајевима користи се посут преко, маслацем премазаног, раженог хлеба. Мада се веома добро слаже и с традиционалним српским јелима, у нашој кухињи је из необјашњивих разлога ипак слабо заступљен.