Епидемија самоубистава у храму расипништва

Деведесетих година прошлог века, у престижном тржном центру града Чикага, завладала је чудна и страшна епидемија. На том месту „high end" конзумеризма, светилишту расипништва, самољубивости и охолости,  извршено више самоубистава.  

Са виших спратова, као са жртвеног камена, листом у ништавило скакале су жене. Иако сам тада радио у  хотелу у склопу исте зграде,  за самоубиства нисам знао. Владала је завера ћутања. Ваљда из разлога да се место добровољног растанака са овоземаљским мукама не популаризује и тако привуче несрећнице из целе земље, полиција и медији никад о серијском суициду нису извештавали.

За ове трагичне догађаје први пут сам чуо од рођаке, високо софистциране, беспрекорно одевене и исто тако нашминкане дамице. У то време имала је кратку фризуру а ла Одри Хепберн, блистав осмех и чврсту решеност да своје снове оствари у „дреамленду”.

Граматички перфектан енглески изговарала је са благим српским акцентом, што му је давало ону посебну словенску мекоћу, драж и заводљивост.  Лепа и интелигентна млада жена, маштала је о каријери модног дизајнера у Америци, а гламурозном Американком у сопственој глави, постаја је још у  Београду, пре него што је крочила на на америчко тло.

Њену посвећеност уклапању у амерички начин живот је изражавало и њен став да је живот у Америци скуп, зато што, ето, мора да троши више од 5000 долара годишње на гардеробу.

То тачно одговара своти коју сам ја на гардеробу потрошио за својих 20 година боравака код Ујка Сема. Она је међутим мукотрпно радила и није штедела. Једном је у сред зиме, вративши се са одмора на Хавајима, у претпродаји наручила папрено скуп „Крајслер Крузер”, римејк аутомобила из „романтичних" тридесетих и доба мафије, кола која су се тек појавила на фотографијама у ауто ревијама. Не заостајати, у томе је цака.

У тржном центру почела је да ради у славом овенчаном „Гучију” и убрзо је била сведок једног самоубиства. У првом тренутку помислила је да је огромном холу, начичканом луксузним продавницама, одјекнуо пуцањ. После је сазнала де је то у ствари био тресак тела о скупоцени мермер.

Не желећи да будем злобан, али сарказам ипак, избегао нисам, питао сам је тада да ли је у крпицама  „Гучија”, „Праде” или макар у близини њихових радњи, у смрт лакше скочити.

„Ви мушкарци то не разумете, помало љутито је одговорила.  Још је додала: „Нису то само крпице, ради се о уметности која се носи”!

Прошло је од тада много времена. Моја рођака је сада у раним педесетим годинама. Има мужа, нешто млађу верзију Џорџа Клунија. Имају сина, младог и успешног инжињера. Живе у „кућици у цвећу" у љупком, сликовитом чикашком предграђу. Ту је и умиљати жућкасти пас, златни ретривер.

Шминка је и даље беспрекорна, мада јој није потребна.  

Али, да ли је у дубини свог бића заиста срећна? То је питање на које, за многе од вас, имам разочаравајући одговор.  

Јесте. Веома је срећна!

У Америку је са студентском визом у џепу дошла у време када се у Југославији тек разбуктавао грађански рат. После годину дана боравка у Чикагу, када је на брдовитом Балкану ђаво већ однео шалу, вратила се назад, за Београд. Да посети мајку и види пријатеље. Наивно је веровала да ће јој студентска виза омогућити несметан повратак у Америку.

Када је дошло време повратка, налетела је на зид. Америчке власти, у то време већ поприлично непријатељски настројене према Србији, нису хтеле да је пусте назад. Уз потезање свих могућих веза и везица у Србији и интервенције дизајнерске школе коју је похађала у Америци, требало јој је више од годину дана да их некако умилостиви. После много перипетија, дозволили су јој да поново ступи на тло земље, којој је у ствари увек и припадала.

Једном ми се поверила, да се у том периоду, у којем је њену родну земљу захватао све већи и погубнији ратни пожар и у којој су се  гомилали нагорели лешеви до јуче братских народа, пржила на сопственој ватри и тамновала у врелој агонији, коју је једва преживела.

Ипак, те вечери када ми причала је о добро чуваној тајни самоубистава у тржном центру, од ње нисам добио задовољавајући одговор на питање: Чему толике и тако скупе крпице? 

За правим одговором и даље трагам, иако добро знам да га никад нећу добити.

Стеван Ступар, Чикаго

(Посвећено мом брату Б. Љубоји Макцу, који помогао да се овај текст уобличи)

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика