Ја сам посебна особа из 23. века

ВИШЕ ОД СПОРТА
Истакнута хрватска књижевница и колумнисткиња Ведрана Рудан опет се обраћа Србима. Овога пута посредно, овим интервјуом, у коме говори о себи и другима на себи својствен начин, без околишења и пардона, као што и пише у свим својим књигама.

Поводи за овај разговор су све наведено у поднаслову, и још много тога у тексту који следи, али и чињеница да би ова списатељица, која својим опорим књигама описује животне стварности, могла ускоро да буде ексклузивни колумниста „Политике”! 

Она је у животном добу кад је ближе крају него почетку, а у књижевности је нови писац. Прву књигу „Ухо, грло, нож” објавила је 2002. године, а затим су уследиле: „Љубав на последњи поглед”, „Ја, неверница”, „Црнци у Фиренци”, па приче о две теме у једној књизи: „Кад је жена курва / Кад је мушкарац педер”. А сад завршава роман „Живот је краставац”.  

Ко су Вам најдраже особе?

Обожавам супруга, адвоката Љубишу Драгељевића, са којим сам у браку двадесет година, своју децу из првог брака, сина Славена Хрватина (33), информатичар и ћерку Асју Хрватин (28), која је економиста.

Зашто не помињете име оца деце?

Не желим то да учиним.

Да ли је био насилник?

Јесте. Било је превише свих удараца...

Одакле сте кренули у живот?

Рођена сам у Опатији, а одрасла сам у Мошченићкој Драги. То је једно мало рибарско место поред Опатије.

Живите у Ријеци, а не у кући, уз море. Зашто?

Кућу у којој сам одрасла продала сам да бих платила школовање сина у Америци. А ћерка је завршила економију на факултету у Опатији. Сад обоје, као и ја, раде и живе у Ријеци.

Шта посебно памтите из младости?

Памтим Мошченићку Драгу, као место у коме живе отуђени људи који су живели у 20. веку, кад сам ја била дете, али који су били људи 21. или 23. века. Значи, људи потпуно окренути себи. То су, у принципу, врло депресивна места. Зато сам искористила прву прилику да из тог места одем. Тамо се враћам само као туриста.

Да ли и Ви припадате тим људима?

Да. То што у себи имају људи из мог места дубоку је и у мени. И ја сам врло посебна особа из 23. века. Веома сам љубазна и пристојна, али и – далека... То је, апсолутно, наслеђе мог краја. Приморци су „Швеђани” у Хрватској.

О ком послу сте сањали?

Желела сам, као дете, да будем учитељица. И то сам била. Али, требало ми је пет година да схватим да то занимање није за мене. Не волим поданички менталитет учитеља. Боје се државе, директора школе, а у последње време и деце. 

Шта сте још радили?

Била сам службеница и жене која је рађала, дојила децу, а нешто касније сам ушла у бизнис. Продавала сам туђе куће и станове, а ушла сам и у новинарство. Међутим, новинарством сам почела да се бавим тек у 37. години. Јер, новинарство узима целог човека. Учинила сам то тек кад су ми деца била довољно велика. Јер, и сад мислим да је за мајку најважнији посао – подићи децу на ноге.  

Како себе доживљавате?

Као особу која је успела. Постигла сам много више него што сам планирала и, наравно, очекивала. Цео живот сам желела успех. Увек сам мислила да вредим више него други. Непрестано сам имала потребу да изађем из гомиле, да се истакнем.

Истичете се и као коментатор. Шта је било са Југославијом?

Мислим да Срби, као и Хрвати, ни о чему нису одлучивали и да су и сад небитни. У случају, који зовем „бивша Југославија”, силе Европе и Америке су вукле све конце.

А ко је први почео?

Зна се: Срби. Али, опет – ко су ти Срби... Не верујем у нације, не верујем у народе... Верујем само у политичаре и капитал. А све оно најгоре што се говори о Американцима тачно је.

Шта је сад са Хрватском?

Хрватска уласком у НАТО и распродајом имовине више не постоји. Она је америчка јавна кућа, која је, наравно, за Американце – бесплатна.

Али, сад следе избори у Америци?

У Америци се никад ништа не догађа. Увек је капитал тај који влада. Да ли је председник мршав и згодан као Обама, швалер као Клинтон заљубљен у виски као Буш... увек су то исте њушке. Бића којима управља капитал. Ако се отму капиталу следи им метак у главу. У овој игри Обама може бити само мало боље упаковани Буш. Неће он сад бити Че Гевара...

Да ли је Хаг српски град?

Срба ту има много више неко свих осталих заједно. Али, не мислим да је Караџић Србин, он је злочинац. Не мислим ни да је Милошевић био Србин, он је био „Американац” и злочинац, ако ћемо о склопу његове главе. Уосталом, за мене не постоји нација као нешто што човека одређује у менталном смислу.

Караџић је поделио Србе, а Томсон Хрвате...?

Ту нема поређења. Караџић је ратни злочинац, а Томсон је певачић. Мислим да су на страни Караџића они Срби који не знају шта је све радио. Највећи проблем Срба је што не знају ко су њихови хероји. А Томсона доживљавам као трговца који на усташлуку зарађује, а то га одваја од оних који у усташе верују. Истрани не пуштају Томсона на своју територију само зато што су увек били осетљиви на националне испаде штитећи свој мир и срећу.

Шта је за Вас срећа, а шта несрећа?

За мене је срећа здрав муж, здрава деца, лепа кућа, чист мачак и новац. А несрећа је само болест. До свега другог човек може да дође кад је здрав. У борби са болешћу тотално сам беспомоћна. Имам висок притисак. А све друге тешкоће ме подижу: откази ме надахњују, беспарица ми даје нову снагу, пропала љубав ме инспирише... Све ме то чини живом.

Да ли у Хрватској има све мање живих ?

Да. Наталитет пада свуда у цивилизованим земљама. Зато што жене знају да је порођај једнак робији. Жена кад роди престаје бити слободно људско биће. И, која може да бира, коју не притиска насиље и моћ, опредељује се за живот без деце.

Како спречити насиље, моћ..?

Никако. Свако људско биће је рођено с потребом да коље, дави, господари или – слуша. Сви људи се деле на вође и робове. Увек је тако било и биће.

Шта мислите о мржњи, смрти, политици?

Тога не можемо да се ослободимо. Политичари, вође и робовласници су наша судбина.

А шта је важније љубав, еротика, страст или верност?

То зависи од година. Мени је лако говорити о љубави кад имам 60 година. То је за мене више теоретска тема, а кад сам имала 20 онда је то било нешто друго. А љубав и верност не иду увек заједно. 

У Вашим књигама псујете, а приватно?

Приватно не псујем. И Руси су ме то питали кад сам им продала „Ухо, грло, нож”. Казала сам им да је Тонка само лик који псовком реагује на рат и на несрећу. Јер, нема другог начина да то објасни. Она је угрожена жена. То је њен начин да опстане. Псовка је језик жртве.

Чему Вам служе провокације?

И писане и говорне имају само једну сврху: оне су у служби моје зараде, при продаји књига и наплате рада на телевизији. Сваки мој медијски наступ је посао, а не исповест. Увек сам супротна од онога што се од мене очекује. Тако одржавам интерес за себе. Од тога живим.

Да ли себе доживљавате као уметника?

Не. Ја сам само занатлија, мајстор свог посла. Уметник је онај о коме ће се говорити за 50 година, а ја мислим да нисам у тој категорији. 

А да ли је спорт уметност?

Рекреација је лепа, али мрзим врхунски спорт. Мислим чак да је то злочин над људским бићима. Јер, тотално је небитно да ли ће неко прескочити висину од 2,20 или од 2,22. То уопште није важно за овај свет. А врхунски спорт је само у функцији рекламирања кока-коле, пепси-коле и осталих „кола”. И сви су ти спортисти, ти модерни гладијатори, у ствари у функцији капитала. А ја, као мајка, не могу гледати ту децу како се муче...

Како доживљавате ову Олимпијаду?

Као хорор филм, као застрашујући призор.

Чију мисао следите?

Често се враћам Шекспиру који је казао „Туговати над прошлим јадом је најсигурнији начин за призивање другог јада”. Зато никад не анализирам своје грешке. То ми је добро учење.

Чему Вас учи муж и деца?

Љубиша ме научио толеранцији. Променио ме набоље. А моја деца су много образованија од мене. Славен је прочитао хиљаде књига, а Асја говори четири језика, али ја сам им лош ђак. Немам више времена за учење. Међутим, деца су ми својим рођењем показала да постоји безусловна љубав. Без обзира на то шта они учине, ја бих стала уз њих. Не, наравно, иза поступка, али сигурно иза њих.

Да ли сте некад били спонзоруша?

Не. Васпитана сам строго католички, по принципу да је жена у сваком добу живота само своја. Тако сам одгајила и ћерку, а мислим да је то хендикеп. Жена би требало да искористи своју младост и своју лепоту. Свака која то прода има мој благослов.

Шта је за жене добар секс?

Секс је однос о коме не би требало много мудровати. Јер, он је, у принципу, врло једноставан. Као и мој животни принцип: све је добро што се добро сврши.