Дефиниција куће

Сингапур, мај 2008. Напољу се натуштило. Негде у даљини почиње да грми. Такси је стара „тојота краун“ али еркондишн разбија. Дрндање еркондишна ме зачудо смирује, чува од врућине и влаге и пометње која влада напољу. Уморан сам и нерасположен. Враћам се са посла и једва чекам да дођем кући и да се увучем у комфорнију одећу и убијем једну хладну пивчугу. Такиста гледа у ретровизор и одмерава ме.

- Одакле си?

Често питање. Већ ми је досадило. Значење питања стриктно тумачено може значити Одакле си дошао у ову земљу? Где си се родио? Која ти је националност? Којој етничкој групи припадаш или, што неки кажу, Где плаћаш порез? Да не улазим у расправу о семантици енглеског и значењу српског, одговарам му на брзину покушавајући да завршим разговор пре него што је и почео.

- ”Из Америке“.

Таксиста клима главом као знак неодобравања и каже:

- ”Ваша влада је толико зла починила...”

Навикнут на пораст антиамериканизма у свету, а пошто немам шта да се расправљам јер се слажем са таксистом, имам припремљен други одговор.

- ”Господине, ја сам се у ствари родио у ЕВРОПИ”, кажем ја.

- ”Где у Европи?”

Ох ох....”У бившој Југославији”, одговарам.

- ”ГДЕ у Југославији?” не одустаје таксиста.

Тек тада провалим његово име на легитимацији налепљеној на шофершајбни. Зове се Мухамед.... муслиман, вероватно Малежанин. Нисам хтео да покрећем разговор али укапирам касно је, већ ме навукао.

- ”Из Србије.”

Таксиста каже: ’Срби су побили доста муслимана у Босни”  уз исто неодобравајуће климање главом.

Е па сада већ двапут сам га убоо, мислим се ја. Као љубитељ фудбала коме је одувек био сан да постигне хет трик, не пропуштам ову прилику. Ајд да га мало „ложим“.

- Господине ја сам се родио у Србији али сам у ствари Јеврејин , служио сам војску у Израелу. (Гоооооооол!!!)

Американац, Србин, Израелац. Ово задње за Јеврејина сам слагао али као што рекох, нисам могао да одолим да га не „убодем“ трећи пут. Упозорење: Примена овог вица у многим земљама света је забрањена и може вас коштати живота (ау ал га драмим).

Таксиста ме погледа прво озбиљно, а онда почне да се смеје. ”Све велики пријатељи муслимана”. Укапира да га зезам, али се онда пријатељски насмеје и провали питање које већ одавно ровари у мом мозгу и тотално ме збуњује.
- ”Господине, а које место зовете кућом?”

Које место један гуланфер из Београда зове кућом?

Одговор на то питање за мене је дошао врло брзо.

...

Аеродром у Сингапуру, jуни 2008. “Тата идемо кући!!” Насмејано лице моје кћерке, очи ме гледају пуне топлине и среће. После годину дана проведених у југоисточној Азији идемо кући… на одмор. Видеће поново своје другарице, родбину и позната места где је одрасла.Где је кућа? Кућа је, барем за моју кћерку, североисточно од Сијетла, на 40 минута вожње од овог града на северозападу САД. Мали градић који се зове Snohomish (мој брат га зове Снежни миш) што је назив реке и индијанско име племена које је некад ту живело.

Како је то место постало дом моје кћерке? Па захваљујући алкохолу. Пре скоро десет година седим са женом у бару у једном бизарном крају Сијетла званом Фримонт (у коме сам тада живео) и испијамо локалне пајнте пива. Овај комшилук је посејан добрим кафанама, уметничким галеријама и статуама Трола, Лењина и Атомске бомбе. Причам са барменком о разним пивима и како се праве и некако разговор оде на пиво које праве католички свештеници из манастира Трапист у Белгији. Страва пиво.

Рече нам барменка да ”на целом западу Америке има само једно место које точи (не у флашама) пиво из Траписта”. Бар се зове ”Фредова Кућа Пива поред Реке” у граду Снохомиш на нешто мање од сата вожње од Сијетла. ”Па шта чекаш јадо...” Седосмо у кола да проверимо ту информацију. Пошто смо информацију проверили, неколико пута, купили смо кућу и одселили се из Сијетла.(/slika2)

Снохомиш је као насеље основан 1859. и пар година касније постао и седиште општине. То се све некако догађало убрзо после доласка првих белих насељеника на северозапад ”леве” обале Америке. Градић је поћео да се развија у почетку углавном због железнице. Пруга је ишла до самог северозападног угла Америке да би довозила оружје и војнике. Наиме у то време садашњи њихови велики пријатељи Енглези су били непријатељи и велика опасност за северне границе тада нових Сједињених Држава. Енглези који су имали штаб у Ванкуверу су дуго времена планирали да се освете дрчним ”рођацима” и да им узму овај дрветом богати део земље, међутим као што се зна тај рат никада није ни почео иако је било пар кошкања по околним острвима.

Снохомиш се налази на једном брдашцу оивичен са две реке. Већа се зове као и град. Велика, спора и муљевита, увек се ваља према Пацифику. Кад снегови са Каскадних планина почну да се топе набуја и поплави околна поља, а кажу људи и „очисти грехове“ који се накупе с времена на време... свештеници у многим локалним црквама вероватно немају ништа против што природа хоће да помогне. Можда су ти греси везани за претке садашњих житеља ове америчке паланке. За беле досељенике који су мирољубиве Индијанце отерали у резервате, а ово лепо место украли или да будем пристојан „населили“.

Куће у самом центру града су углавном старе, дрвене, а неке и од цигле, с крајем 19. и из прве половине 20. века. Већина је зидана у викторијанском стилу али има и доста такозваних бунгалова у стилу познатог америчког архитекте и уметника Франк Лојд Рајт-а. У градићу свуда расте велико зимзелено дрвеће које овом градићу даје интерсантну „фризуру“.

Дали је ово „моја кућа и мој дом“? Па ваљда… Али дај да установимо шта је то кућа или дом? Мислим на размишљање које иде много дубље него дефиниција куће као «грађевине у којој ти живи породица ». Црњански је написао да „Човек путује по свету да би нашао шта треба и враћа се кући да то нађе. А шта је то, то? За једног мог пријатеља то су чисти чаршави, за једног Ђетића нова љубав, а за мене све од тога: “љубав, деца, кућа, а и да не заборавим пиво”.

Као што видите, аутор овог чланка је тотално збуњен. И за свако разјашњење конфузије биће вам дубоко захвалан.
С поштовањем,