И Мило Ђукановић чува фалсификат

ВИШЕ ОД СПОРТА

Историчар уметности, па кустос у Народном музеју, сликарски експерт и још много тога, кад је о уметности реч, може да се „закачи” уз име Николе Кусовца, чувара народног блага.

Љути је противник фалсификатора на свим пољима у уметности и на свим географским ширинама. Обишао је свет одвајајући оригинале од фалсификата и процењујући вредности уметничких дела.

Рођен је 1935. године у Београду, а одрастао у очевом Цетињу, па се, кад је стасао за више образовање, вратио у родни град.

На студије историје уметности није дошао случајно већ циљано. Старији су му причали да на овом факултету има лепих девојака. А кад се већ нашао ту почео је озбиљно и да студира. Није девојке желео да осваја само стасом већ и духом. Изборио се за статус студента генерације Београдског универзитета! Већ тада је читао и писао и на руском, енглеском, италијанском и грчком језику. 

Из два брака има две ћерке: Бојану (45) и Олгу (38), која му је подарила и унуку дединог имена: Никицу (10).

Чега се сећате из детињства?

Истине о оцу Јакову која је преточена у школско штиво по коме се учи на америчкој војној школи у Пентагону. Мој отац је био творац велике герилске победе над Италијанима. Догодило се то 13. јула 1941. на Кошчелама. То је прва велика савезничка победа у Другом светском рату. Отац се, после рата, као велики противник комунизма, није вратио у Југославију већ је отишао у Африку где је и умро. А ја сам, по списима који су ме пратили, обележен као – издајнички син!

Кога је Ваш отац издао?

Мој одговор је већ тада мени био јасан. Издао је своју мајку, коју је обожавао, моју мајку и мене. Нас је претпоставио својој официрској части. За тадашњу државу Јаков је био издајник, а он је, у основи, био патриота до краја, веран Краљевини у чије име је пошао у тај рат. Став о „издајничком сину” могу да објасним параболом по Христу: „Нека се на курву први баци каменом онај ко није грешан...”

Коме сте тада били најближи?

Данилу Кишу, касније истакнутом књижевнику. Били смо школски другови на Цетињу. Сиротиња он, сиротиња ја. Он без родитеља, код ујака, а ја са мајком. Рођендане смо славили заједно, уз мајчине колаче, јер ту није било разлике. Он је рођен 22, а ја 23. фебруара. И у Београд смо дошли заједно. Он је студирао књижевност... Одлазили смо у „Прешернову клет”. Он са гитаром, а ја у правом расположењу... Последњи пут смо се видели у септембру 1989, а месец дана касније његов животни круг се затворио. Умро је од рака плућа, у 55. години, на рукама једне заљубљене Францускиње.

Колико сте, у време студија, били окренути спорту?

Веома. Био сам, још пре осамнаесте године, уз дозволу лекара, фудбалер Ловћена са Цетиња. Играли смо у Другој лиги Југославије. Волео сам ту игру, али не и дуга путовања. Одлазили смо аутобусима до Марибора, Скопља, Крушевца... У Београду сам играо за истоимену клуб са Карабурме, а као војник сам био најбржи атлетичар на сто метара. Ту стазу, од црвене шљаке, претрчао сам за 11,2 секунде. А садашњи светски рекордер Јусеин Болт ову деоницу, у најбољој опреми, и на специјалној подлози, претрчи за 9,69 секунди.

Да ли је тај „рад” у спорту био плаћен?

У фудбалу јесте, а у атлетици није. Као фудбалер Београда, зависно од броја гледалаца, налазио сам у џеповима, после утакмице, и по десет-петнаест хиљада динара. А пензија моје мајке је била двоструко мања. Плаћани смо тада из црних фондова и на тајни начин.

На који начин су нестале слике из амбасада Југославије?

У том послу сам, деведесетих, учествовао као записничар. Било је много тих уметничких дела у свим нашим организацијама у иностранству. Кад сам добио задатак да све попишем утврдио сам да није било много крађа. Али, за ону крађу у Риму, у амбасади, 1991. године, оптужујем и себе. Био сам тада у Италији. На молбу амбасадора да проценим вредности свих слика поступио сам искрено, а то је тада било глупо. И после тога све слике и све уметничке вредности у тој амбасади су нестале! А да сам тада поступио мудрије, да сам те људе слагао, да сам рекао да су слике фалсификати, слике би сад биле тамо где им је место. Амбасадор у Риму био је Србин из Босне...

А како сте поступили у Босни и Хрватској?

На тим просторима сам спасавао уметничка дела из српских православних цркава. Само ме је то занимало. Једино сам у Вуковару наишао на колекцију „Бауер” и мој савет је био да се она не преносе у Србију. Нису ме послушали. Пренели су је без мог знања и јако сам се љутио због тога. Али, ова колекција је касније враћена у Хрватску. Увек сам сматрао да сваки народ мора да поседује и чува своја уметничка дела.

Колико у Србији има дародаваца?

Кад је о уметности реч, наши људи су некада били широке руке. На пример кад је Михајло Пупин чуо да је Урош Предић насликао „Веселу браћу” одмах је јавио да то купује за Народни музеј. Такав је дародавац био и Јоца Вујић из Сенте. Наш амбасадор Арса Милатовић и његова супруга Војка поклонили су Народном музеју преко три стотине слика! Имамо и изванредну збирку доктора Јаше Смодлаке...

А ко је све имао проблеме са фалсификатима?

Кад је о томе реч на располагању сам свим људима. Спасао сам многе којима је неко хтео да прода фалсификат. На пример, по ономе што сам видео у каталогу, неко је поклонио или продао један фалсификат Петра Лубарде Милу Ђукановићу. Богољуб Карић је имао исти проблем са сликом коју је, наводно, насликао Сава Шумановић. Жељко Ражнатовић Аркан је и сам посумњао у оригиналност једне слике коју је добио као свадбени поклон. Кад сам му то потврдио, одмах је звао дародавца и тражио од њега да хитно дође по „своје ђубре” и однесе га у своју кућу...

Ког сликара посебно цените?

Тежак је одговор на ово питање. Волим многе сликаре као уметнике. Али, ако мислите на дружење ту ми је најближи Љуба Поповић. И овога лета смо, нас двојица, уз неколико повремених гостију, били у Грчкој, у „његовом”, селу, на мору, испод Хиландара. Летовали смо ту заједно више од два месеца. Љуба је један фини интелектуалац. Било је ту прича свих врста, па и повремених „свађа” око неких тема. А баш те расправе нас зближавају. То је право, искрено дружење. Обојица волимо кад сукобимо мишљења која, на крају, добију свој прави облик...

Да ли препознајете фалсификате у животу?

Имам, и за те међуљудске односе, „уграђени” механизам. Кад осетим фалсификат у људским односима припадне ми мука, добијем нагон повраћања... Овај фалсификат осетим одмах, у првом тренутку, чак и кад је добро „упакован”. А тај први осећај ми је најважнији, он је код мене пресудан. Све остало у том односу може да ме превари, али онај први утисак ме увек опомиње... 

Која реч објашњава Ваш животни став?

Мој животни став је доследност. Али, ја, нажалост, често од њега одступам. Себе ухватим да правим компромисе, а то није добро. Мада мислим да није добро да будем ни сувише ригидан, строг према другима. Чиним компромисе да не бих некоме нанео бол. И тако се налазим у зачараном кругу. А кад бисмо слушали природу компромиса не би било. Јер, у живој материји нема компромиса, свака ћелија, сваки орган ради своје, без обзира на стање других...

Са којим особама волите да се дружите?

Изнад свега поштујем ширину у понашању и потпуну искреност. Такве особе волим, а не оне који се увек слажу са оним о чему говорим. Избегавам и оне који све желе да знају о мени, а прећуте много тога о себи. И надменост је лош знак. Те особе отварају само лепши део себе. Зато пријатељства морају да буду безусловна да би била квалитетна.

Које врлине посебно поштујете?

Пре свега оне хришћанске: наду и веру да ће бити боље. Волим и оно без чега, мислим, нико не може. То је радозналост, љубопитљивост... То су ставови који се морају неговати. Јер, ако не тражите одговоре за све животне ситуације никад их нећете ни наћи.

Који је Ваш лек за све невоље?

Рад и само рад. Ја сам радохоличар. У раду видим спас у свему. Радом објашњавам и неке политичке ставове. На пример: начин на који ми желимо да пођемо у Европу мени није по вољи. Не волим да молим и клечим ни пред чијим вратима. Мој став је: засуци рукаве, добро ради, направи добру земљу, па ће сви да куцају на твоја врата...

Шта Вам је најважније у личном животу?

Слобода одлучивања и кретања. Сваки човек је одговоран за чување своје слободе. Има много насртања на ту слободу, али човеку од интегритета нико је не може угрозити. Апсолутно сам, по духовној вертикали, устројен тако да ми је дух изнад тела. Тај однос имам као и сваки ортодокс, као правоверан човек. Само слободан човек је срећан човек.