Заробљеник ананаса из Куала Лумпура

Седим у својем атељеу у Куала Лумпуру, у тој напредној урбанизованој џунгли, за коју бих могао рећи да је далеко од свих мојих почетака. Родио сам се под сивим београдским небом, али моји најранија сећања везана су за мирисе и боје Златибора.

Одрастањем сам пролазио кроз тонове зелених ливада, и те боје никада нису напустиле моје сликарске пензеле. Изгледа да живот има чудне законитости, које као да вуку у маглине и непознате просторе. Изгубљен у маглама времена, сусрео сам људску душу која је дошла из Јужноафричке Републике.

Спојио нас је сусрет на броду крај мексичке обале, а ми се осмехнули судбини. Наше приче сплеле су се у једну, и од тада делимо све оне мале моменте који наш живот чине несавршеним и прекрасним.

Убрзо смо одлучили да кренемо ка сунцу, на далеки исток. Три сунчане године у Пном Пену, у сенци храмова и простора који својом тајанственошћу мами погледе и ствара нове димензије на мојим платнима. Постављам изложбе својих слика, тиме постајући први српски сликар који је нашао пут до тог далеког културног крајолика.

После тога уследио је покрет. Куала Лумпур, град који дише, који ме је продахнуо. У њему живим своје снове и сликам своје истине. Заробљеник ананаса и четкица. Ананаси, звезде мог уметничког света.

Сликам их, гледам их како расту, зурим у њихове везице и облике. Они су моја ода природи, истраживање далеких земаља, светлећи пут којим ходам. Пливам у сликама воћа, тајних вечних путовања која носе у себи мирисе и укусе далеких земаља. Садим, сликам, анализирам, дубоко улазим у свет ових егзотичних плодова. Ананаси - замршена мистерија кругова и бодљика.

Моје наставничко звање излива се у учионице интернационалне школе, где су ученици са свих страна света. Поносан што могу да допринесем знању и уметности нових генерација. Јер, шта је живот ако не тежња ка напретку и шерпа знања којом их опскрбљујем?

Волим да предајем ликовно и да делим своју страст према уметности са младим душама. Осећам се као ретка биљка која расте на недоступном врху планине, док ветар ананаса и даље вуче моје корене. Путовање на ветровима образовања, учење и настава, а сваки ученик једна нова тачка на мом платну.

Предавање у интернационалној школи је мој пасош за свет. Јужна Америка, следећи станица на путу. Перу, Аргентина, чујем како ме зовете. Не могу да се жалим на своје драгоцено време у овом далеком свету.

Радим врућу јогу под топлим сунцем, а у води се осећам као да сам члан неке велике подводне тајне.

Волим пливање и гњурање, драго ми је да осећам своју снагу и моћ. Дружење са људима из свих крајева света претворило се у богатство искуства и пријатељстава, која наравно додатно зачињавамо добрим пићем.

Шетам по џунгли, а око мене опаки мајмуни који ме подсећају на дивље звери са далеке родне груде. Недостаје ми наша Србија, зато понекад наливам ту празнину звуком турбо-фолка, зовом који вуче, али и одзива, напоменом која ме подсећа зашто сам отпутовао изван наших граница.

Живот ме носи да се дотакнем сунчевих зрака на новом континенту, да оставим још који треперави траг на моме платну живота.

Срђан Илић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика