Планирање живота је силовање себе

Раша Попов (75) је, због свега што зна, можда и чаробњак.

Ево просудите сами: он је песник, прозни писац, сценариста, новинар, књижевни критичар, глумац, приповедач, лектор српског језика за студенте у Енглеској...

Велики је полиглота: уз све језике бивше „Југе” говори, чита и пише још немачки, енглески, француски, италијански, португалски, шпански и румунски, а грчки је, каже, мало заборавио, па га не уписује на ову листу.

Обишао је пола света, а кад је живео у Лондону 96 пута је одлазио у Нотингем да би, поред тврђаве, видео и кип митског хероја Робина Худа, јунака свог детињства. Тражећи Робинову Шервудску шуму сазнао је да њу сад чини само један стари храст! Али, ако није могао да уђе у ову шуму ушао је у оближњу кафану која ради, непрекидно, од Робиновог доба, од 1182. године...

Раша је и аутор низа научних ТВ емисија, али и водитељ ТВ дневника кад је, личним коментаром, искочио из кадра и променио историју телевизије на овим просторима...

Ожењен је Радојком, професорком књижевности. Имају сина Бојана (50), свештеника, који живи и ради у Москви, у цркви на Сухаревском тргу, ћерку Дијану Тополац (41) иконописца и троје унучади: Машу (21), Јову (13) и Марију (10). И сви су велике свезналице.

Како се постаје свезналица?

Први услов је да детету, у најранијем детињству, поклоните енциклопедију „Свезнање”. А други услов је да би од тог дана, то дете, у почетку, уз нечију помоћ, требало ову драгоцену књигу да листа и, наравно, чита све док се и само, на „магичан” начин, као у свим бајкама, не претвори у енциклопедију. Тако ће дете постати човек - свезналица. Али, и даље ће, у стварном животу, постојати као неко за кога ће цео свет бити отворена књига коју ће листати и читати, читати...

Какво сте дете били?

Био сам веома знатижељан и упоран у трагању за новим догађајима. Најстарији брат Душко је Лазу и мене, као најмлађег, водио по барама око нашег села Мокрина у Банату. Сад тих бара, као и потока на Фрушкој гори, има све мање. Плашим се да ће ове живе воде једног дана потпуно нестати.

Колико сте се бавили спортом?

Био сам атлетичар, тркач, спремао сам се за маратонца, а био сам веома брз и на кртким стазама. Сто метара сам једанпут претрчао за 12,00 секунди што је мој лични рекрод. На тој брзини завидили су ми скакачи којима је то преусно за добар резултат.

Да ли сте се такмичили?

Моја најзначајнија трка била је она у којој ми је ривал био и Велиша Мугоша, тада рекордер Југославије на средњим пругама. Били смо ривали на 1.500 метара, на студентском првенству. Догодило се то у полувремену једне фудбалске утакмице. И Мугоша је ушао у циљ „само” један минут пре мене. Заостао сам око 300 метара, а публика је тада била јако фер и поштена. И мој улазак у циљ пропраћен је аплаузом.

Који посао посебно волите?

Највише ми је лежао хумористични жанр на Радио Београду. Био сам десет година код уредника Владимира Јокића у „Викенд магазину” као шаљиви коментатор. Ту сам доживео максимум свог рада на радију. Али, тих деведесетих година, кад је режим постајао чвршћи, а живот озбиљнији, нас су од поднева све више гурали у ране јутарње сате, кад је мања слушаност. Било је у то време глади, велике беде и превара, а и о томе сам причао. То некима није одговарало, па је уредник емисије најурен из радија 1997!

Чиме сте искочили из кадра у ТВ дневнику?

Догодило се то 1968. године кад је требало саопштити вест да ће бити укинут воз „ћира”, једна романтична пруга од Београда до мора, до Зеленике. Емитована је слика последњег уласка „ћире” у Београд и ту се скупио силан, тужни, народ, а ја сам, тада, на своју руку, у Дневнику рекао: „Тако је било и у Новом Саду, кад је укинут воз кроз улице града, па су многе тетке плакале”.Тако сам строгим реченицама Дневника дао нови садржај што ми је јако замерено.

Шта сад радите?

Много тога, али издвајам, за ову прилику, један део мог рада до кога ми је посебно стало. Дописујем се са унуком Машом. Она је у Москви. Воли да пише, па јој шаљем кратке и-мејл поруке о уметности писања. То су практични савети за будућег писца.

Наведите два, три савета за писање?

Први и најважнији савет је - увек бити искрен, а ту писац најбоље проверава себе кад описује свој догађај кога се стиди. Друго правило је - писати на малим листовима хартије, па после склапати те цедуљице у причу... Треће правило је - не бити нервозан, јер пред почетником је цео живот. Ево, ове године сам написао преко осмдесет сонета. Чак су ми три песме љубавне. Наравно, пристојне.

Шта све подразумева љубав?

Много тога. Заљубљени кажу - апсолутно све. То је, пре свега, једно велико озарење које има два дела. Половина је само у нама. И ту је најважније да се подударају жеље и емоције партнера. Али, то је игра за двоје. У тој игри нема симетрије у количини вољења. Љубав је, теоријски, виша сила и вечна категорија. Она је, сама по себи, свемирски феномен. Али, у практичном животу то не мора тако да буде или, прецизније, то се ретко кад догађа. 

Како религија тумачи љубав?

За хришћанство се каже да је религија љубави. Хришћанство љубав узима за основни услов човековог спасења. Исус је божански заповедао: „Љуби ближњега свога као самога себе”. Али, то је, ипак, само небеска поставка. У реалном животу није тако. Јер, кад жене говоре о љубави углавном мисле о мушкој љубави према себи, а не обрнуто. То, практично, значи да жена само себе сматра објектом љубави. Ово произилази из женског базичног нарцизма који, често, није здрав.

А шта је са смехом?

Смех је веома лековит и, по својој природи, много једноставнији од љубави. Он извлачи из нас тужне и депресивне мисли. Смех је електрична сила која нас ослобађа од згрчености и мука. Зато волим духовите и веселе људе, оне који су опуштени у свакој прилици.

Да ли љубав и смех иду заједно?

Нисам тог гледишта. Сматрам да љубав иде, пре свега, са сетом и меланхолијом. Другарство више иде са смехом. Сећам се тога у школи. Довољно је да неко подигне прст, па да сви пукнемо од смеха.

Које особине волите код других?

Волим способност опраштања. Поштујем људе са којима сам дошао у конфликт, а они покажу снагу да ми кажу добар дан, здраво... То ми је најважније код других. Јер, јако ми тешко пада да ми се неко не јави на улици. Волим, наравно, и искрено дружење у коме нема тајни. Али чувам се оних који све желе да знају о мени, а прећуте готово све о себи.

Који Ваши пријатељи су пример за углед?

Има их много, али издвојићу неке. Књижевник Борислав Михајловић Михиз ме научио да је драгоценије читати мемоаре и историјске књиге него измишљене романе. Михизово познавање света, живота, литаретуре, менталитета овог народа, историје и културе је било непроцењиво...
... Од Душана Макавејева, редитеља, научио сам многе тајне из светске психологије, јер је психолог по образовању. Оно што је посебно занимљиво код Макавејева је чињеница да је имао коефицијент интелигенције, односно капацитет интелекта, око 165. Истакнути научник Алберт Ајнштајн је имао 185. А 140 је граница генија.
... Љубомир Симовић је мој најмилији песник од живих писаца. Он је један од оних који даље виде. Има пророчанску визију света коју нам открива у својим делима. Каже нам како свет може да буде доведен до још већег зла. Наравно, Љубомир нас не плаши, само нас упозорава...

Зашто је жена, у песмама, и месец и сунце?

Песници су увек у праву. Навешћу доказ. Да месец има директан утицај на жену најбоље доказују Ескими. Они, у време кад живе пола године у мраку, мере пролазност времена по месечној периоди своје жене... А жена је и „сунце” зато што рађа. Сунце рађа светлост и топлоту, која нам продужава животе, а жена рађањем - продужава врсту.

Чему се још надате?

Верујем да свет, ипак, неће пропасти или да бар неће пропасти за живота мог потомства.

У шта верујете?

Верујем у све што ми причају, али увек, за сваки случај, кажем: Мож’ то бити...

Да ли планирате живот?

Нисам то никад чинио. Планирање живота је за мене туђа ствар. То је силовање самога себе. А ја се ужасавам тих односа. Волим спонтаност, слободу мишљења, понашања и говора у свим токовима живота.

Стиже зима, а које годишње доба је ваше?

Свако доба је моје. Волим и дан и ноћ, сунце и кишу, снег и лед... Временски услови не утичу много на моје расположење. Борим се само за квалитет свог опстанка, као и за сва своја задовољства. Од тренутка кад сам био свестан свог бића радовао сам се, искључиво, голом животу и учио сам све друге да чине исто. Јер, наши животи имају - драгоцену вредност.