Стигли су неки нови гастарбајтери

Немци су долазили да се одмарају на Јадранском мору а Југословени су одлазили у Немачку да се умарају и изграђују туђу земљу.

Виђао сам их по возовима којима сам путовао до Енглеске. Колико пута сам због њих стајао у ходнику „Акрополис експреса” и гледао кроз прозор како промичу Шид, Винковци, Славонски Брод, Новска са Јасеновцем у позадини, Загреб, Љубљана…

Улазили су на успутним станицама са пуним торбама. Ко зна шта су носили у њима? Чега то није било у Немачкој а овде јесте? Сира и кајмака можда? Љуте ракије?

Показивали смо наше црвене пасоше нашим незаинтересованим цариницима. Њихови цариници су знали само две наше речи: „Пасоси, пасоси и брзо, брзо.”

А онда би силазили у малим и великим групама у мањим и већим немачким градовима, Минхен, Штутгарт, Улм, Манхајм, Келн…

Воз је грабио према северу Немачке, вагони су били све празнији. У Белгији бих увек завршавао сам у купеу. У то време се није ишло у Енглеску, а Немачка је била ту близу.

У Лондону осамдесетих година срео сам неке друге гастарбајтере који су изабрали Енглеску уместо Немачке. Можда због језика? Нису га учили уз рад као немачки гастарбајтери, већ су га знали кад су долазили. Научили су га на факултетима.

Сви Југословени које сам познавао били су конобари, бармени, кувари, перачи судова, собарице… То им је било главно занимање а споредна занимања била су им дипломирани правници, економисти, инжињери…

Деведесетих година стигли су неки нови гастарбајтери, млади и образовани. Долазе сами или са комплетном породицом.

Нека глад их је терала из Југославије. Има разних врста глади, глад за знањем, за информацијама, за напредовањем, за истином и правдом, за стварним животом. Одлазе далеко, даље, најдаље…

„Живот је негде другде” - писало се по зидовима Прага и Париза 1968. године.

Тридесет година касније и ми смо знали све о животу који није овде. Немачки гастарбајтери били су ту близу. Долазили су за празнике  аутобусима, возовима, половним „опелима” или „мерцедесима”.

Долазили су да праве куће на спрат у које се никад нису уселили. Тамо је увек било исто, али овде никад није било боље.

Ови из Енглеске долазили су авионима и увек са повратном картом. Ретко су долазили и кратко остајали. Женили су се и удавали, добијали енглеске пасоше и децу са именима која би понекад личила на наша. Долазили су све ређе и ређе…

Ови најновији су најдаље отишли. Као да смо разапети на све четири стране света. Од Јужне Африке до Скандинавије, од Америке до Аустралије. Не верујем да ће се икад вратити неким авионом. Не верујем а све мислим, ипак ће се вратити.

Можда на неку сахрану коју не би смели да пропусте.

Миланко Луковић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика