Stigli su neki novi gastarbajteri

Nemci su dolazili da se odmaraju na Jadranskom moru a Jugosloveni su odlazili u Nemačku da se umaraju i izgrađuju tuđu zemlju.

Viđao sam ih po vozovima kojima sam putovao do Engleske. Koliko puta sam zbog njih stajao u hodniku „Akropolis ekspresa” i gledao kroz prozor kako promiču Šid, Vinkovci, Slavonski Brod, Novska sa Jasenovcem u pozadini, Zagreb, Ljubljana…

Ulazili su na usputnim stanicama sa punim torbama. Ko zna šta su nosili u njima? Čega to nije bilo u Nemačkoj a ovde jeste? Sira i kajmaka možda? Ljute rakije?

Pokazivali smo naše crvene pasoše našim nezainteresovanim carinicima. Njihovi carinici su znali samo dve naše reči: „Pasosi, pasosi i brzo, brzo.”

A onda bi silazili u malim i velikim grupama u manjim i većim nemačkim gradovima, Minhen, Štutgart, Ulm, Manhajm, Keln…

Voz je grabio prema severu Nemačke, vagoni su bili sve prazniji. U Belgiji bih uvek završavao sam u kupeu. U to vreme se nije išlo u Englesku, a Nemačka je bila tu blizu.

U Londonu osamdesetih godina sreo sam neke druge gastarbajtere koji su izabrali Englesku umesto Nemačke. Možda zbog jezika? Nisu ga učili uz rad kao nemački gastarbajteri, već su ga znali kad su dolazili. Naučili su ga na fakultetima.

Svi Jugosloveni koje sam poznavao bili su konobari, barmeni, kuvari, perači sudova, sobarice… To im je bilo glavno zanimanje a sporedna zanimanja bila su im diplomirani pravnici, ekonomisti, inžinjeri…

Devedesetih godina stigli su neki novi gastarbajteri, mladi i obrazovani. Dolaze sami ili sa kompletnom porodicom.

Neka glad ih je terala iz Jugoslavije. Ima raznih vrsta gladi, glad za znanjem, za informacijama, za napredovanjem, za istinom i pravdom, za stvarnim životom. Odlaze daleko, dalje, najdalje…

„Život je negde drugde” - pisalo se po zidovima Praga i Pariza 1968. godine.

Trideset godina kasnije i mi smo znali sve o životu koji nije ovde. Nemački gastarbajteri bili su tu blizu. Dolazili su za praznike  autobusima, vozovima, polovnim „opelima” ili „mercedesima”.

Dolazili su da prave kuće na sprat u koje se nikad nisu uselili. Tamo je uvek bilo isto, ali ovde nikad nije bilo bolje.

Ovi iz Engleske dolazili su avionima i uvek sa povratnom kartom. Retko su dolazili i kratko ostajali. Ženili su se i udavali, dobijali engleske pasoše i decu sa imenima koja bi ponekad ličila na naša. Dolazili su sve ređe i ređe…

Ovi najnoviji su najdalje otišli. Kao da smo razapeti na sve četiri strane sveta. Od Južne Afrike do Skandinavije, od Amerike do Australije. Ne verujem da će se ikad vratiti nekim avionom. Ne verujem a sve mislim, ipak će se vratiti.

Možda na neku sahranu koju ne bi smeli da propuste.

Milanko Luković

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika