Само једну кућу зовеш дом

Временом све то постане свеједно, с годинама се ваљда огугла,  време учини своје па се и не поставља више то питање: „Где је заправо моја кућа?“ Овде или тамо, мада и те одреднице са годинама промене смисао, па тамо постане овде, а овде се претвори у тамо.

Причали су ми да је један мој комшија, када је са одмора у Србији полазио назад за Америку онако узгред рекао: „Ма идем кући...” Онда је у соби настао тајац.

Је ли дом, или кућа, пука некретнина, и ако није, умеју ли, могу ли и смеју ли и празни зидови да дозивају? Ретко се ко запита, све док...

Градом твоје младости, који се претворио у љуштуру, ходају суморна лица која су изгубила наду. Седиш за столом поред прозора и посматраш то безнађе и јад. Лепушкаста конобарица у својим двадесетим донела је шољицу еспреса за твој сто али ни она није измамила осмех.

Тмурно неко небо над Србијом. Крај прозора промичу сенке које су некада биле људи. Погурени, поражени, преварени и безнадежни журе не би ли избегли кишне капи које лагано почињу да падају на оно што је некада био град. Осетиш да постоји тај дечак у теби који се радује шетњама по киши и који никада није припадао овде. Још увек си усамљен у својој радости.

Са радија у кафићу изненађује те песма "Tengo la camisa negra..." Подсећа те да постоје места које плене својом лепотом. Даљине у којима се вреди изгубити и које си освајао од кадо си пре много година кренуо из родитељског дома. А сада је цео свет твој као и та непрегледна и нежељена слобода.

Код куће нема никога.

И таман када си помислио, када си био сигуран да те више никада ништа овамо неће вратити, магловите мисли твоје душе почеле су да се ткају у неку паучински танану нит. И док киша све јаче пада, схватиш та ће те овај призор натерати да се једнога дана ипак вратиш. На своју срећу или несрећу.

Вратиће те жеља да у некој будућности поново сам седиш на овом истом месту, посматраш градско сивило а да се онда вратиш у једину кућу коју зовеш дом. Да се вратиш у собу која ће бити твоја, и чак и ако се деси да и даље буде била празна, биће свакако барем топла.

Догодило се дакле малено, за друге око тебе неприметно чудо. Крхотине сећања и поглед на оно што се може назвати неком врстом олупине твоје младости произвели су ненадану клицу наде и жеље за повратком.

И самоћа и туга умеју да призивају к’ себи.

И остао би ти још дуго, наручивао би туре, али ујутру те чека дуг пут. И по први пут, одавде те нико неће испратити, а тамо те нико неће дочекати.

Сви су ти путеви отворени, а чини ти се као да више немаш куд. Остављаш бакшиш на сто и излазиш напоље у хладноћу која прија.

А касније, у глуво доба ноћи, још увек си будан. Сан ти неће на очи, а скоро је време да поново кренеш.

Да се помолиш у глуво доба ноћи, да заденеш сечиво за појас и да нестанеш лутајући непознатим друмовима. Да ти поново једини пријатељи буду ноћ, путеви, молитва и нож.

Али опет, чини ти се да ноћ није довољно црна да прогута твоје немире, да те путеви не би довољно изморили. Сви су твоји а ниједан не води никуда. Да је небо затворено и глуво за твоје молитве, да ти је нож непотребан јер се ни од душмана не би бранио.

А знаш добро да мораш да поново некуда кренеш. И не молиш се, не радиш ништа. Дишеш и чекаш. Чекаш да те још једном загрли мајка. Али загрљаја нема. Мајка је од скора на небесима

Предраг Рудовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика