Samo jednu kuću zoveš dom

Vremenom sve to postane svejedno, s godinama se valjda ogugla,  vreme učini svoje pa se i ne postavlja više to pitanje: „Gde je zapravo moja kuća?“ Ovde ili tamo, mada i te odrednice sa godinama promene smisao, pa tamo postane ovde, a ovde se pretvori u tamo.

Pričali su mi da je jedan moj komšija, kada je sa odmora u Srbiji polazio nazad za Ameriku onako uzgred rekao: „Ma idem kući...” Onda je u sobi nastao tajac.

Je li dom, ili kuća, puka nekretnina, i ako nije, umeju li, mogu li i smeju li i prazni zidovi da dozivaju? Retko se ko zapita, sve dok...

Gradom tvoje mladosti, koji se pretvorio u ljušturu, hodaju sumorna lica koja su izgubila nadu. Sediš za stolom pored prozora i posmatraš to beznađe i jad. Lepuškasta konobarica u svojim dvadesetim donela je šoljicu espresa za tvoj sto ali ni ona nije izmamila osmeh.

Tmurno neko nebo nad Srbijom. Kraj prozora promiču senke koje su nekada bile ljudi. Pogureni, poraženi, prevareni i beznadežni žure ne bi li izbegli kišne kapi koje lagano počinju da padaju na ono što je nekada bio grad. Osetiš da postoji taj dečak u tebi koji se raduje šetnjama po kiši i koji nikada nije pripadao ovde. Još uvek si usamljen u svojoj radosti.

Sa radija u kafiću iznenađuje te pesma "Tengo la camisa negra..." Podseća te da postoje mesta koje plene svojom lepotom. Daljine u kojima se vredi izgubiti i koje si osvajao od kado si pre mnogo godina krenuo iz roditeljskog doma. A sada je ceo svet tvoj kao i ta nepregledna i neželjena sloboda.

Kod kuće nema nikoga.

I taman kada si pomislio, kada si bio siguran da te više nikada ništa ovamo neće vratiti, maglovite misli tvoje duše počele su da se tkaju u neku paučinski tananu nit. I dok kiša sve jače pada, shvatiš ta će te ovaj prizor naterati da se jednoga dana ipak vratiš. Na svoju sreću ili nesreću.

Vratiće te želja da u nekoj budućnosti ponovo sam sediš na ovom istom mestu, posmatraš gradsko sivilo a da se onda vratiš u jedinu kuću koju zoveš dom. Da se vratiš u sobu koja će biti tvoja, i čak i ako se desi da i dalje bude bila prazna, biće svakako barem topla.

Dogodilo se dakle maleno, za druge oko tebe neprimetno čudo. Krhotine sećanja i pogled na ono što se može nazvati nekom vrstom olupine tvoje mladosti proizveli su nenadanu klicu nade i želje za povratkom.

I samoća i tuga umeju da prizivaju k’ sebi.

I ostao bi ti još dugo, naručivao bi ture, ali ujutru te čeka dug put. I po prvi put, odavde te niko neće ispratiti, a tamo te niko neće dočekati.

Svi su ti putevi otvoreni, a čini ti se kao da više nemaš kud. Ostavljaš bakšiš na sto i izlaziš napolje u hladnoću koja prija.

A kasnije, u gluvo doba noći, još uvek si budan. San ti neće na oči, a skoro je vreme da ponovo kreneš.

Da se pomoliš u gluvo doba noći, da zadeneš sečivo za pojas i da nestaneš lutajući nepoznatim drumovima. Da ti ponovo jedini prijatelji budu noć, putevi, molitva i nož.

Ali opet, čini ti se da noć nije dovoljno crna da proguta tvoje nemire, da te putevi ne bi dovoljno izmorili. Svi su tvoji a nijedan ne vodi nikuda. Da je nebo zatvoreno i gluvo za tvoje molitve, da ti je nož nepotreban jer se ni od dušmana ne bi branio.

A znaš dobro da moraš da ponovo nekuda kreneš. I ne moliš se, ne radiš ništa. Dišeš i čekaš. Čekaš da te još jednom zagrli majka. Ali zagrljaja nema. Majka je od skora na nebesima

Predrag Rudović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika