Како је Цвијан постао Си Џеј

Кад сам пошао у Канаду, сем кофера, носио сам и папире и на њима своје име које је касније било извор честих неспоразума.

Бар једно вријеме надимак ми је био заборављен. У почетку земљаци су ме звали Цвијан, а Канађани ломили језик и најчешће изговарали Цвиџан. Само ме супруга звалa – Цицо. Неки моји новостечени пријатељи из Шипова прекрстили су ме па су ме једно вријеме звали Цвијо.

Почео сам да осјећам тешкоће због неспоразума код упознавања и сусрета са људима који су тешко изговарали моје име. Некад је било и смијешно, некад бизарно због неправилног изговора а све то је стварало додатне проблеме и мени и онима који су се снебивали да изговоре нешто за што нису били сигурни да је исправно.

У то вријеме имао сам утисак да име има моћ да утиче на самопоуздање, па чак и ствара благи осјећај несигурности и неповјерења у самог себе.

Алан, мој први претпостављени на првом послу у овој земљи једном приликом ми је рекао: „Трудим се да изговорим твоје право име, али никако не иде. Од данас ћу те звати Си Џеј, aко немаш ништа против." Мислио сам да је узео почетно и средње слово из мог имена. То је био дан у коме је изречен мој нови надимак и који ће веома брзо заживјети и бити изговаран код оних који су ме тек упознали и којима је моје оригинално име било тешко за изговарање.

Касније, кад је овај менаџер добио сина дао му је име Си Џеј. Тада сам сазнао да је то у ствари одомаћено име у Сјеверној Америци. Већ кроз неколико мјесеци ја сам промијенио и посао и фирму, али надимак Си Џеј је остао.

Једног поподнева стајао сам у реду у банци у оближњем Лимингтону, а један човјек завршавајући плаћање на шалтеру и пролазећи крај нас у реду, на српском језику поздравио је човјека испред мене са: "Здраво Си Џеј, како си?"

Знајући да је у питању неки наш човјек, упитао сам га на енглеском: „Лијепо име. Је ли то твоје право име?"

Он се само благо насмијао, рекавши такође на енглеском да га тако зову, али да је његово право име Цвијан.

„Е, сад имаш једног имењака и овдје у Канади", рекао сам му сад на српском, пружајући му руку и oткривајући свој идентитет. Он се зачудио и обрадовао. Тако сам упознао још једног имењака чак на другом континенту.

Године су пролазиле а ја сам се навикавао на свој нови надимак - Си Џеј. Али при сваком новом сусрету, тамо гдје ме нису познавали и гдје сам морао да се представљам, увијек је било неспоразума.        

Крајем прошле године отишао сам у једну велику продавницу овдје у Виндзору и паркирао ауто далеко од тржног објекта јер је све било крцато пуно.

Готово у истом моменту непознати човјек је паркирао свој ауто одмах до мене тако да смо истовремено изашли из кола и пошли у истом правцу према продавници.

- Баш је хладно, отпоче он први поправљајући свој грубо плетени шал обмотан око врата.

- Јесте, тако је то у овој земљи, прихватих разговор.

- Одакле си, настави он, не скривајући своју радозналост.

- Шта мислиш?

- Реци ми како се зовеш, па можда и погодим.

- Сигуран сам да за моје име никад ниси чуо, ја сам Цвијан.

- Come on man! Ја то не могу ни изговорити, али вјерујем да си из бивше Југославије. Имам комшију из тих крајева и већину вас могу да препознам по имену, фаци и разговору."

Није ме зачудило и прије су многи погађали одакле сам дошао, баш као што сам и ја претпоставио да је мој саговорник био из Средње Америке, а он ми на крају разговора рече да је из Панаме.

Недавно сам био код очног доктора. Чекајући у препуној амбуланти свој ред, видио сам кад је изашла медицинска сестра са картоном у руци и тихо са смијешком на лицу који је указивао на несигурност, погледавши у нас, који чекамо, прозвала пацијента чије је име звучало као Цвиџан!

Чим сам видио тај кисели осмијех, прије него што је изговорила име устао сам и кренуо према њој.

„Јесам ли правилно изговорила твоје име?", поставила ми је питање  које сам толико пута већ чуо, прије него што смо стигли до собе за преглед.

„Прилично добро", одговорих лежерно, трудећи се да скратим беспотребно објашњење, без икакве фрустрације, знајући oдраније проблеме с именом.

И тако моје име на два језика, у двије различите државе не звучи исто. Али и на једном и на другом језику или мјесту, било како да звучало није мијењало слику о мени  нити мој идентитет. Можда ту бесједу о имену најбоље oдређује Шекспирова фраза: „Оно што називамо ружом, мирисало би исто тако лијепо, како год да га зовемо”. Вјероватно да неко и на ружи, ма каква била не види њену љепоту и не осјети њен мирис, већ види њено трње.

Рекао бих да је човјек и његово име као књига и њен наслов. Доброг човјека чине његова дјела, његов карактер, било какво име да носи. Добра књига није интересантна због доброг наслова већ садржаја, као што лоша књига, не вриједи ни златан наслов да има. 

„Да ли је важно како ме зову - Цицо, Циле, Си Џеј? Право да вам кажем некад сам волио надимак Чиле, али то је историја, само га се сјетим кад чујем да су шљиве добро родиле.

Можда није мудро, али је духовито кад се кафанским речником каже: Највише волим кад ме зову - на печење."

Цвијан Цицо Радовановић, Виндзор, Онтарио

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика