Ко не гласа плаћа казну од сто долара
Kод нас на Старој планини тврде да је политика „dirty business” (прљав посао) а ја додајем да политика није за нас инжењере.
Доскора сам мислио да се политиком никад нисам бавио, а онда сам почео да чачкам по прошлости. Деда је било „члан”, отац такође, и ја сам имао црвену књижицу, водио сам чак и састанке...
Да ли је то била „политика”?
Прву сумњу је унео Роџер Вотерс - богат, признат, славан и остварени музичар. Он непрестано „лаје” па су Немци (безуспешно) покушали да му забране концерт у Франкфурту. А онда сам прочачкао да му је деда био члан КП Енглеске. За њега политика није начин да се обогати, него је суштинска потреба човека.
Тада сам открио да, осим изреке „dirty business", постоји и изрека „Политиком се баве богови, робови и звери”. А он је из ове прве категорије, очигледно.
Када сам у четвртом разреду гимназије дошао кући са црвеном књижицом родитељи су само ћутали. На ту тишину, из неког разлога, ја сам одговорио - тишином. Био сам разочаран што ми нису честитали, али премлад да се упуштам у дискусије.
Требало је да прођу године да схватим зашто је отац тако реаговао. Мада је био функционер, остао члан све до „распада система”, помагао је оближњи сеоски манастир.
Било је под Брозом и доброг и лошег, а за противнике и много лошег. „Остају само они који се прилагоде, а од мртвих хероја нема користи, говорио је отац. Учио ме је да су све вере добре, а да има само добрих и лоших људи.
За мене је стање било нормално, примљен сам у једину постојећу политичку партију заједно са десетак најбољих ђака, онако како се то тада радило. Није ту више било ни четника ни партизана, а камоли „Голог отока”.
На студијама су ми давали да водим састанке целог Електронског факултета, да правим извештаје о раду професора на основу анкете студената. Да ли је то била "политика"?
Једном сам водио састанак са офарбаном косом у боју шаргарепе, јер сам тог викенда, радећи као манекен, имао ревију у хотелу „Југославија". И данас чувам новинске исечке из београдске штампе. Иначе, у паузама сам читао „Џубокс" и „Политику".
Током служењу војног рока устао сам насред састанка дивизије и тражио да војнике не терају да по мразу иду са мокром косом, после недељног туширања. Капетан ме „значајно" погледа наредног дана, чим је ушао у своју канцеларију у којој сам као његов посилни наручивао храну за целу дивизију. После ми даде скраћење војног рока од месец дана.
Да ли је то била „политика"?
На послу сам имао срећу да директор није био члан, па је све функционисало по заслузи уместо по везама и познанствима.
Радили смо као пионири ИТ индустрије а татини синови још нису били узгојени у тој области. Када су се намножили, рачунски центар се распао а ја сам кренуо у потрагу за новим послом који сам нашао чак у Мелбурну.
У Аустралији је гласање обавезно. Ако не изађете на изборе добијете „тикет”, а то је казна од неких сто долара. Зато „у ту суботу” супруга и ја устанемо раније, када је најмањи ред за улазак у локалну школу где се гласа.
На улазу вам промотери понуде памфлет са бројевима које треба да заокружите, тако да њихову партију издигнете, а противнике „нагазите”.
Узех памфлет кренух у дискусију: „Мало сам збуњен за кога данас да гласам. Партије су некако изгубиле боје".
- Слажем се са вама, али ми хоћемо да изградимо заобилазни пут иза школе, уследио је брз одговор промотера радничке партије.
Некада смо викали смо „пролетери свих земаља уједините се", а овај о асфалтирању пута.
- Код нас у Србији на изборима има много емоција...
- У томе је разлика, ми се не мрзимо, рече и приђе промотеру из опозиционе партије, загрли га и понови ту реченицу, смејући (ми) се.
Могао сам да му одговорим али нисам, журно сам ушао у салу и заокружио предложене бројеве. У нашој општини мој глас ионако ништа не мења јер ту увек побеђује радничка партија.
Најважнији детаљ гласања је да прецртају ваше име у списку да не би добили „тикет”. Ја им увек покажем и возачку дозволу, али је довољно да кажете само име и адресу.
Остало ми је једино да кажем да широм отворених очију пратим када ће кренути тај велики рат, којим нас свакодневно плаше. Поверљиви извор ми рече да Кинези не желе рат, него рад, а Американце ће морати да схвате да „нема хлеба без мотике”.
Једино ми није јасно шта ће са десити са оноликим трилионима наштампаних долара, јер међу њима има и мојих, додуше тешким радом стечених.
Џорџ Ђоле Петровић, Мелбурн

Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


