Ko ne glasa plaća kaznu od sto dolara

Kod nas na Staroj planini tvrde da je politika „dirty business” (prljav posao) a ja dodajem da politika nije za nas inženjere.

Doskora sam mislio da se politikom nikad nisam bavio, a onda sam počeo da čačkam po prošlosti. Deda je bilo „član”, otac takođe, i ja sam imao crvenu knjižicu, vodio sam čak i sastanke...

Da li je to bila „politika”?

Prvu sumnju je uneo Rodžer Voters - bogat, priznat, slavan i ostvareni muzičar. On neprestano „laje” pa su Nemci (bezuspešno) pokušali da mu zabrane koncert u Frankfurtu. A onda sam pročačkao da mu je deda bio član KP Engleske. Za njega politika nije način da se obogati, nego je suštinska potreba čoveka.

Tada sam otkrio da, osim izreke „dirty business", postoji i izreka „Politikom se bave bogovi, robovi i zveri”. A on je iz ove prve kategorije, očigledno.

Kada sam u četvrtom razredu gimnazije došao kući sa crvenom knjižicom roditelji su samo ćutali. Na tu tišinu, iz nekog razloga, ja sam odgovorio - tišinom. Bio sam razočaran što mi nisu čestitali, ali premlad da se upuštam u diskusije.

Trebalo je da prođu godine da shvatim zašto je otac tako reagovao. Mada je bio funkcioner, ostao član sve do „raspada sistema”, pomagao je obližnji seoski manastir.

Bilo je pod Brozom i dobrog i lošeg, a za protivnike i mnogo lošeg. „Ostaju samo oni koji se prilagode, a od mrtvih heroja nema koristi, govorio je otac. Učio me je da su sve vere dobre, a da ima samo dobrih i loših ljudi.

Za mene je stanje bilo normalno, primljen sam u jedinu postojeću političku partiju zajedno sa desetak najboljih đaka, onako kako se to tada radilo. Nije tu više bilo ni četnika ni partizana, a kamoli „Golog otoka”.

Na studijama su mi davali da vodim sastanke celog Elektronskog fakulteta, da pravim izveštaje o radu profesora na osnovu ankete studenata. Da li je to bila "politika"?

Jednom sam vodio sastanak sa ofarbanom kosom u boju šargarepe, jer sam tog vikenda, radeći kao maneken, imao reviju u hotelu „Jugoslavija". I danas čuvam novinske isečke iz beogradske štampe. Inače, u pauzama sam čitao „Džuboks" i „Politiku".

Tokom služenju vojnog roka ustao sam nasred sastanka divizije i tražio da vojnike ne teraju da po mrazu idu sa mokrom kosom, posle nedeljnog tuširanja. Kapetan me „značajno" pogleda narednog dana, čim je ušao u svoju kancelariju u kojoj sam kao njegov posilni naručivao hranu za celu diviziju. Posle mi dade skraćenje vojnog roka od mesec dana.

Da li je to bila „politika"?

Na poslu sam imao sreću da direktor nije bio član, pa je sve funkcionisalo po zasluzi umesto po vezama i poznanstvima.

Radili smo kao pioniri IT industrije a tatini sinovi još nisu bili uzgojeni u toj oblasti. Kada su se namnožili, računski centar se raspao a ja sam krenuo u potragu za novim poslom koji sam našao čak u Melburnu.

U Australiji je glasanje obavezno. Ako ne izađete na izbore dobijete „tiket”, a to je kazna od nekih sto dolara. Zato „u tu subotu” supruga i ja ustanemo ranije, kada je najmanji red za ulazak u lokalnu školu gde se glasa.

Na ulazu vam promoteri ponude pamflet sa brojevima koje treba da zaokružite, tako da njihovu partiju izdignete, a protivnike „nagazite”.

Uzeh pamflet krenuh u diskusiju: „Malo sam zbunjen za koga danas da glasam. Partije su nekako izgubile boje".

- Slažem se sa vama, ali mi hoćemo da izgradimo zaobilazni put iza škole, usledio je brz odgovor promotera radničke partije.

Nekada smo vikali smo „proleteri svih zemalja ujedinite se", a ovaj o asfaltiranju puta.

- Kod nas u Srbiji na izborima ima mnogo emocija...

- U tome je razlika, mi se ne mrzimo, reče i priđe promoteru iz  opozicione partije, zagrli ga i ponovi tu rečenicu, smejući (mi) se.

Mogao sam da mu odgovorim ali nisam, žurno sam ušao u salu i zaokružio predložene brojeve. U našoj opštini moj glas ionako ništa ne menja jer tu uvek pobeđuje radnička partija.

Najvažniji detalj glasanja je da precrtaju vaše ime u spisku da ne bi dobili „tiket”. Ja im uvek pokažem i vozačku dozvolu, ali je dovoljno da kažete samo ime i adresu.

Ostalo mi je jedino da kažem da širom otvorenih očiju pratim kada će krenuti taj veliki rat, kojim nas svakodnevno plaše. Poverljivi izvor mi reče da Kinezi ne žele rat, nego rad, a Amerikance će morati da shvate da „nema hleba bez motike”.

Jedino mi nije jasno šta će sa desiti sa onolikim trilionima naštampanih dolara, jer među njima ima i mojih, doduše teškim radom stečenih.

Džordž Đole Petrović, Melburn

Pišite nam Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  [email protected]Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.Vaša Politika