Мајци је било најтеже
Низак пањ и равно зарезан, готово пола метра у пречнику, бијелио се из свјеже покошене траве. Било је очигледно да је стабло било скоро одсечено, међутим било је чудно да није било других знакова сјече. Није било грана, иверја па чак ни пиљевине.
Отац је устао рано и већ видио шта се десило. Прилазећи из правца воденице само рече,„сигурно неко за држалице”. Зашто баш моју липу и зашто у ово вријеме кад дрвећа за држалице можеш наћи на сваком кораку, а посебно што липово дрво није добро за ту намјену, помислих у себи.
„Сигурно неко ко је знао за њу,” настави отац.
„Безбели, није неко дошао из деветог села”, додаде мајка љутито, циљајући да је то толико бар јасно.
„Вала ми је за дивно чудо, шта им би те овако уредно очистише иза себе,” опет ће отац.
Непосредно пошто је купио кућу у Торонту липу је засадио у свом дворишту и Немац Ханс Гантер. Много година доцније док ми је показивао двориште куће коју сам управо био купио од њега, застао је поред липе.
Гестом и тоном који су показивали посебан значај рече: „Једно вријеме сам био забринут да ће се осушити, пошто су је били оштетили тримерима косећи травњак. Отела се.”
Лако је било закључити да је липа имала посебан значај за њега и да јој је поклањао посебну пажњу. Као да ми је између редова хтио рећи - пази је.
Са истом бригом око ње наставио сам и ја. У доба суше заливао сам је, у рано пролеће гнојећи травњак увијек сам био издашнији око њеног стабла. Брижљиво и прецизно сам поткресивао и дотеривао њену крошњу.
Липа је расла, ширила гране, цвјетала и мирисала.
У љето смо брали, а зими кували њен чај. Мирис чаја у дугим и тмурним зимским данима уносио је радост и топлину љета у кућу. Дјеца су са својим друштвом проводила сате пентрајући се и играјући у њеној крошњи.
Од милоште су јој дали име Антони. Птице су правиле гнијезда, ракуни ноћу водили борбу на њеним гранама. Сакупљали смо се и веселили у њеном хладу.
Лежао бих на трави наслањајући главу на њено стабло, и мислима се враћао у вријеме када сам као мало чобанче лежао испод сличне липе у родном крају и маштао о великом, далеком и тајанственом свијету далеко иза планинских врхова мога малог села.
Размишљао сам о томе како живот направи цио круг па ја са мјеста из дјечије маште сада маштам о мом дјетињству и мом родном селу.
Отац се накашља, погледа у мене па наоколо да буде сигуран да га нико не слуша, па рече: „Нико није други, њу одсјекао н’о мајка ти”.
Ово ме подсјети на раније стечени утисак, да се мајка никад није помирила с мојим одласком. Кроз главу ми пролетеше мајкине ријечи које ми је испричала када је била код мене у Торонту; „Онај дан кад си отишао за Канаду био ми је најтежи у животу. Цијели тај дан сам проплакала и нијесам се смирила.
Знала је Радојка Милошева, Бог јој помогао, да ми је тешко. Дошла је да ме види и била са мном до ноћи.
Причала са мном, тјешила, помагала у кући и око стоке. Никад јој нећу заборавити оно њено добро”.
Убрзо ми сину друга мисао. Чемпрес, шта је са чемпресом? Је ли и он посјечен као липа, пролеће ми кроз главу. Младица чемпреса коју сам истргао из канадске шуме, није била дужа од 20 центиметара када сам је донио у завичај и посадио поред куће. Израсла је у моћно и прелијепо дрво.
Журног корака упутих се да видим, али ме у истом тренутку пробуди будилник.
Драго Ђачић
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
