Дара се исплакала на зидовима празне фабрике

Спремао сам себи вечеру, као и обично пржио сам парче меса на бутеру. Тада се огласио интерфон у ходнику. Подигао сам слушалицу и чуо: Дара овде.

Застао сам за тренутак јер знам да ме је јуче, рано изјутра звала из Чикага. Није рекла да путује назад у Немачку нити код мене у Холандију. Отворио сам врата, изљубио се на са њом и рекао јој да је стигла у прави час, на вечеру. Она се почела извињавати да је стигла ненајављена и тако то.

Утешио сам је рекавши јој да ја као бивши угоститељ имам све у кући, резерве вина, меса, лука, паприке, парадајза, купуса, шаргарепе, љуте папричице, рижу... Имам све да могу саставити јело са укусом из Аргентине све до Македоније и јужне Бугарске.

Осим тога жена ме је напустила и отишла у њену постојбину Мексико. Од тада, има већ две године, ја по истој инерцији кувам за две особе, тако Даро данас си ме спасила. Не морам ову другу половину да залеђујем. На то се она широко насмејала.

Сели смо на терасу између две винове лозе, које су ижџикљале више од два метра за само шест месеци.

Дара је сркнула мали гутљај вина и почела одмах да прича као да је једва дочекала овај тренутак: „Пре два дана сам два сата ридала на руинама фабрике аутомобила у Детроиту.“

Зачуђено сам је погледао не схватајући зашто она плаче над једном срушеном америчком фабриком?

- Због ње сам и путовала у Америку. Мој деда, Јован Станојевић је ту радио од 1919. до 1939. године. Надала сам се да ћу видети неки знак, неки део њега и свих Срба који су из Крајине, одмах после првог светског рата отишли у Америку да остваре своје снове.

Деда је био у Аустроугарској војсци и са њом стигао до Одесе. Ту се измигољио из строја и заједно са другом, Илијом Мравовићем предао Русима. После пар недеља заједно су са српском дивизијом отишли на Солунски фронт. Ту је зарадио и орден за храброст, који још стоји на зиду његове куће, коју сам реновирала пре пар година.

Чим се рат завршио другог дана је већ кренуо на пут ка Америци, заједно са братом Симатом. На броду усред океана се заклео да ће се вратити у Крајину кад заради новаца да организује себи живот.

Радио је дању и ноћу и слао паре сестрама (Даринки и Даници) које су куповале земљу, плодне оранице, шљивике и ливаде. Јован се вратио 1939. године без брата кући. Захваљујући томе брат Симат је преживео други светски рат.

Јован се при повратку одмах бацио на посао. Купио је пар волова и почео да гради кућу, коју је брзо завршио. Имао је новаца да плаћа раднике у својим пословима. Био је кум десетинама мештана. Кад су питали његове сестре шта ће му толики кумови оне су одговориле: „Он је кум свима онима које нико неће да окуми.“

Сељани су свакодневно долазили код Јована тражећи у зајам волове, а за узврат да раде дан-два тешке послове. Он би одговарао: „Први сте на реду кад их врате ови из Трстенице.“ Његови волови у ствари нису њему ни служили већ су били као општенародно добро.

Онда је дошао тај проклети рат. Други пут за само двадесетак година. Усташе (црнокошуљаши) посетили су Јованово село и ту на самом прагу куће га заклали. Дарин отац је као дете, сакривен у амбару, гледао како му усташе воде брата Марка у цркву (Бовић село) а тамо су одвели и Јованову жену.

Цркву су напунили народом а испред ње су се иживљавали над српским свестеником, коме су њих тројица чупали браду. Онако крвавог лица су га гурнули унутра. Све су их спалили.

Тог дана су усташе заклале или спалиле тачно 1.246 душа. Дарин отац је после овог крвавог пира усвојио синовца Саву, Марковог сина.

Његове тетке, Јованове сестре, Даринка и Даница одмах су после рата емигрирале у Америку код брата Симата.

Деведесетих година прошлог века усташе су поново имале пир у Јовином селу: убили су Јовановог сина, Дариног оца а мајку јој тешко ранили.

Она се због тога судила са државом Хрватском и суд у Стразбуру је досудио да Хрватска мора вратити отето имање, кућу и заосталу пензију. Синовац Саво (Јованов унук) је нестао без трага током овог злочина неоусташа, или синова и унука оних усташа из Другог светског рата.

Ту је настала мало дужа пауза. Дарине очи су засузиле. Живот је научио да крије своја осећања. То се преносило са колена на колено баш због усташа. Тек је могла да се исплаче тамо далеко у Америци, тамо на зидовима срушене фабрике. Јер тамо нико не зна нити може да претпостави њену тугу.

Боље рећи бол за масакрираном фамилијом, две генерације које су зверски убијене на истом месту.

Дара је само помиловала стабљику винове лозе и наставили смо ћутећи вечеру, иако је већ била хладна.

Торнадо, Холандија

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика