Тамара, моја комшиница из Москве

Једна књига посебно ми је драга успомена од Тамаре Александровне, моје комшинице, једне дивне, образоване жене, даме, професорке енглеског језика на државном Ломоносовском универзитету у Москви. Тамара је осамдесетих година прошлог века завршила специјализацију у Америци, а била је особа која је обележила мој живот у Русији.

Често је свраћала, обично на кратко, али би ми увек улепшала дан. Питала би ме да ли смо можда јуче кроз зидове осетили колико нас воле она и њен супруг, један бескрајно шармантан господин, стари Јеврејин Едуард Анатолијевић Трахтенгерц.

Станови су били један до другог и дневне собе делио је само зид. На вратима би ми се обратила речима: „Бисерка, голубушка”.  Моментално би ме испунила дивним осећајем топлине, љубави и скоро родитељске бриге и олакшала онај тупи, стално присутан осећај носталгије када ти недостају блиски људи.

Знала је да направи атмосферу да се осетим као нека јунакиња из Чеховљеве драме и учинила да „из прве руке" осетим ону вееелику руску душу, ширину и присност.

Обожавала је нашу децу. Пратила је ко од њих шта чита, каква су им интересовања, волела да прича са њима и да их саветује. Понекад би их замолила за неку ситну услугу, да нешто у кући помере, преместе или ноћу подигну деду који би незгодно пао због проблема са ногама, или да му помогну „нешто око компјутера".

Ми смо из њихове богате библиотеке позајмљивали књиге и увек са уживањем слушали приче из њене младости и драгоцена сведочанства из совјетских времена. Када би повремено сређивали библиотеку, издвојивши са полица књиге које су носили букинисту, позвала би ме да одаберем оне које желим.

На томе сам јој бескрајно захвална јер знам шта значи поклонити омиљену књигу, вероватно много пута ишчитану, ствар која је годинама ту поред тебе, увек на истом месту, можда успомену, сећање на омиљеног писца, књижару које више нема или поклон неке драге особе...

Све њене књиге које сам успела да понесем заузимају посебно место у мојој библиотеци, а и у мом срцу. Ту су и Вознесенски, Окуџава, Јесењин, Толстој, Висоцки, Шукшин, Ахматова...

А, ту је и ова књига Евгенија Јевтушенка која је, бар мени, јако необична јер никада нисам сретала неко издање где је име аутора овако скраћено.

Ово иначе није једина књига Ј. Јевтушенка која је издата са скраћеним именом јер је то у једном периоду био манир овог књижевника. Али у неким издањима име писца је штампано писаним словима као његов потпис, а у неким штампаним словима, што је врло необично. Због тога ме радује што поседујем једну управо такву.

На жалост, пролетос су ми јавили да нас је Тамара Александровна напустила. Посетила сам цркву и опростила се упаливши јој свећу јер памтим њен дискретно скривани понос на своју веру.

Сећам се како би се увек, мало неспретно, а ипак свечано, прекрстила када би код нас пришла икони. И присетила сам се оних дугих загрљаја и суза од пре три године када смо се опраштале, а нисмо ето знале да је заувек.

Бисерка Михајловић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика