Tamara, moja komšinica iz Moskve

Jedna knjiga posebno mi je draga uspomena od Tamare Aleksandrovne, moje komšinice, jedne divne, obrazovane žene, dame, profesorke engleskog jezika na državnom Lomonosovskom univerzitetu u Moskvi. Tamara je osamdesetih godina prošlog veka završila specijalizaciju u Americi, a bila je osoba koja je obeležila moj život u Rusiji.

Često je svraćala, obično na kratko, ali bi mi uvek ulepšala dan. Pitala bi me da li smo možda juče kroz zidove osetili koliko nas vole ona i njen suprug, jedan beskrajno šarmantan gospodin, stari Jevrejin Eduard Anatolijević Trahtengerc.

Stanovi su bili jedan do drugog i dnevne sobe delio je samo zid. Na vratima bi mi se obratila rečima: „Biserka, golubuška”.  Momentalno bi me ispunila divnim osećajem topline, ljubavi i skoro roditeljske brige i olakšala onaj tupi, stalno prisutan osećaj nostalgije kada ti nedostaju bliski ljudi.

Znala je da napravi atmosferu da se osetim kao neka junakinja iz Čehovljeve drame i učinila da „iz prve ruke" osetim onu veeeliku rusku dušu, širinu i prisnost.

Obožavala je našu decu. Pratila je ko od njih šta čita, kakva su im interesovanja, volela da priča sa njima i da ih savetuje. Ponekad bi ih zamolila za neku sitnu uslugu, da nešto u kući pomere, premeste ili noću podignu dedu koji bi nezgodno pao zbog problema sa nogama, ili da mu pomognu „nešto oko kompjutera".

Mi smo iz njihove bogate biblioteke pozajmljivali knjige i uvek sa uživanjem slušali priče iz njene mladosti i dragocena svedočanstva iz sovjetskih vremena. Kada bi povremeno sređivali biblioteku, izdvojivši sa polica knjige koje su nosili bukinistu, pozvala bi me da odaberem one koje želim.

Na tome sam joj beskrajno zahvalna jer znam šta znači pokloniti omiljenu knjigu, verovatno mnogo puta iščitanu, stvar koja je godinama tu pored tebe, uvek na istom mestu, možda uspomenu, sećanje na omiljenog pisca, knjižaru koje više nema ili poklon neke drage osobe...

Sve njene knjige koje sam uspela da ponesem zauzimaju posebno mesto u mojoj biblioteci, a i u mom srcu. Tu su i Voznesenski, Okudžava, Jesenjin, Tolstoj, Visocki, Šukšin, Ahmatova...

A, tu je i ova knjiga Evgenija Jevtušenka koja je, bar meni, jako neobična jer nikada nisam sretala neko izdanje gde je ime autora ovako skraćeno.

Ovo inače nije jedina knjiga J. Jevtušenka koja je izdata sa skraćenim imenom jer je to u jednom periodu bio manir ovog književnika. Ali u nekim izdanjima ime pisca je štampano pisanim slovima kao njegov potpis, a u nekim štampanim slovima, što je vrlo neobično. Zbog toga me raduje što posedujem jednu upravo takvu.

Na žalost, proletos su mi javili da nas je Tamara Aleksandrovna napustila. Posetila sam crkvu i oprostila se upalivši joj sveću jer pamtim njen diskretno skrivani ponos na svoju veru.

Sećam se kako bi se uvek, malo nespretno, a ipak svečano, prekrstila kada bi kod nas prišla ikoni. I prisetila sam se onih dugih zagrljaja i suza od pre tri godine kada smo se opraštale, a nismo eto znale da je zauvek.

Biserka Mihajlović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika