Сава је умро, а родна кућа постала дућан
У Мејс Ландингу у Њу Џерсију на рути 40 постоји винарија Балић. Пре скоро тридесет година у њој сам провео многе дане у разговору са Савом Балићем оснивачем винарије. Савин животни пут, са свим падовима и успонима, био је оно због чега волим људе и пратим њихове судбине.
Саво би се стално враћао у причи на своје порекло. Изнова би започињао причу о каменитом приморском месту где је провео детињство. Из приче су извирале емоције појачане носталгијом која долази у старости и од које нема одбране! Једино је ћутња лек којим се може прикрити.
Али опет, носталгија се нечујно искраде у понекој сузи, припремању јела које вам је мајка као детету спремала, у случајним сусретима са људима који причају ваш матерњи језик.
Причао ми је о Севастијану Дабовићу, првом и једином српском епископу рођеном у Америци, који је био пореклом из Боке Которске као и Саво. У паузама, када би Саво заћутао, причао бих му о својим школским данима у Котору.
Како је изгледало када небо данима кишом шиба залив и прави кров изнад планине Врмац, где са врха Светог Илије још само понека муња може да се провуче. О шетњама летњом и зимском ривом. Причао сам му и о старом граду. О Цркви Светог Николе, прелепој катедрали Светог Трипуна, али се Сави највише свидела прича о цркви Светог Луке која се налазила на тргу познатом од старина као Пјаца грека.
Цркву су подигли Грк Мавро Кацафранги и његова жена Бона, а посвећена је апостолу и јеванђелисти Луки, који је први насликао лик пресвете Богородице. Дан овога свеца, 31. октобар, сматра се сматра заштитником иконописаца и фрескосликара.
Иначе, празник Светог Луке је моја породична слава, што значи да је Свети Лука, чију икону већ годинама носим светом са собом, заштитник моје породице. У которској Цркви Светог Луке годинама су се налазила два олтара. Православни и католички, што говори о уважавању различитих религија на простору Боке.
Када сам после много година стигао до некадашње Савине породичне куће, био сам изненађен што се ту сада налази дизајнерски изложбени салон. Саво је умро и кућа је продата.
Паркирао сам се поред ивичњака, а невидљива рука узбуђења ме је стиснула док сам вадио флашу шљивовице са сликом манастира Острог. Дубоко уздахнувши, подигао сам флашу у правцу некадашње Савине куће. У другој руци сам држао папир са исписаном здравицом. Ту здравицу смо некада читали у његовој винарији: „Домаћину из Боке Которске;
Здрав био брате домаћине, Бог ти дао част папе римског и владике цетињског, два бана Паштровића и четири Властелиновића.
Колико је на ову мајолику писми толико ти Бог дао сини, колико ли шари толико ти Бог дао снахи, да се њима дичиш како море дубином, како небо висином, како поље ширином, како ласица мудрином, како зец брзином.
Бог те сачувао Османа, диздара и крива кантара, попустјива моста, подругљива госта, претене вреће и зле среће.
Више куће ти стог, на њему сједио господ Бог; сваком дијелио, неком капом, некоме шаком, некоме врећом, а тебе домаћине, и капом и шаком и врећом и сваком добром и племенитом срећом!“
– За тебе Саво и све твоје потомке. Проста ти била ова земља Америчка. Амен! Живели!
Изговорих то док сам просипао мало шљивовице кроз прозор аута. Грло ми се стегнуло, а сузе су падале на папир са здравицом. Попио сам гутљај шљивовице мислећи на камену цркву коју је породица Саве Балића посећивала негде у Каменарима у Боки.
Била је то здравица за све Саве расејане по Америци и белом свету. За све оне који су напустили своје куће, своје градове и родбину и потражили срећу хиљадама километара даље. За све оне који су са тугом гледали у таласе океана и његов хоризонт замишљајући лица вољених који су били са друге стране те велике баре. Многи моји земљаци су донели снове и споменаре у ову велику земљу.
Многи су тешким радом и својим знојем учествовали у подизању Америке. Почевши од првог Србина Ђорђа Шагића, алиас Џорџа Фишера, секретара велике ложе Тексаса, који је двеста година раније доспео у Нови свет као први српски досељеник, па преко научника Пупина добитника Пулицерове награде, Николе Тесле о коме не треба пуно причати. Имали смо и поглавицу Шошонског племена Кахуила, Ричарда Милановића.
У легендарном филму „Седам величанствених” поред Јула Бринера, Стива Маквина, Чарлса Бронсона, корачао је Србин из Неваде, Вељко Сошо, алиас Бред Декстер. А други Србин који је стекао холивудску славу и добитник је Оскара, рођен је у Герију.
Његов је отац радио са многим својим земљацима тешке послове у локалној челичани. Младен Секуловић, алиас Карл Малден прославио се као детектив у серији „Улице Сан Франциска”, а његов помоћник је носио име Секуловић.
Већина мојих земљака није стигла до Холивуда. Нису стигли до америчког сна. За њих се Нови свет претворио у свет самоће и туге. Многи су умирали у забораву. Сакупљан је новац за њихове сахране, а писменији земљаци су писали писма њиховој родбини са којом је преминули за живота одржавао контакте.
Сви ти људи који су пошли за бољим животом, сувише поносни да би се после неуспеха вратили у родну земљу, сви ти усамљени емигранти заслужују да добију своја гробља – гробља емиграната. И да се сваке године на успостављеном дану странаца на њихове хумке положи цвеће.
На улазу тога гробља требало би да пише: „Умрли су пратећи свој сан о бољем животу.“ На жалост, многи су умрли у беди и сахрањени су без икаквог обележја.
Валентин Матић
А наша адреса је [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
