Обична необична прича

Ја” прелистам” на интернету новине из бивше Југе скоро сваки дан. Почнем од задњих страна. Култура ме интересује, помало економија. И ту престаје моје интересовање. Ја сам се одрекла права да бирам, ја не живим тамо и не желим ”кројити капу” онима који су тамо. Користим и поштујем моје бирачко право у мојој новој земљи.
„Листајући“ тако наиђох и на ове странице. Прочитах неколико прича. Животних, лијепих. Осим чињеница, нађох и много меланхолије и носталгије. Ја се не слажем да само људи у туђини осјећају носталгију. Носталгија је жал за прошлим животом, годинама, старим љубавима. Сви ми жалимо за неким добима, малим кафанама гдје смо се сретали, нашим биоскопима или љетовањима.

Прочитах и неколико коментара. И увјерих се још један пут колико има негативне енергије код људи. Или енергије која је погрешно усмјерена.
Један тренутак пун осјећања и размишљања преточих на папир. Уредница објави то.

Само неколико сати касније погледах коментаре. Застаде ми дах. То није могуће. То се догада само у причама!

„Драга ВВ, измамила си ми сузе. Послије првог читања, а редовно пратим ову рубрику, предивно испричана животна прича ми се учинила однекуд позната. Након другог читања сам била сигурна да сам те "пронашла" макар и ту на "хладном шарафу", ја одавде са топле Флориде. Растужила ме вијест о смрти твоје маме. Било би ми драго да успоставимо контакт. Сигурна сам да бисмо послије свих ових година имале много тога да испричамо једна другој. Поздравља те твоја школска другарица из нашег, јединствено лијепог, босанског града.“

Прије четрдесет година смо гимназијске дане проводиле заједно. Кренуле на факултет, ја у један а Она у други град. Сретале се понекад љети, кад би Она долазила у наш град.Скупљали смо се крај најљепшег језера сваке године у јуну. Па ко дође добро је дошао. Понеко није могао доћи, мала дјеца, посао. Увјек је бар неколико нас дошло.

А онда нас је рат разбацао. Разбуцао.
И нико више није имао времена да скупља све изгубљене комадиће.

За само неколико дана размјенисмо десетине маил-ова. Не почињемо их и не завршавамо. Знамо да увијек слиједи још један. И још један. Раздвајају нас хиљаде километара и неколико сати. И спаја нас топлина и брига. Спаја нас и иста судбина. Моја на сјеверу Шведске и Твоја у топлој Флориди. Толико тога смо испричале у једном даху, а нове теме, питања и одговори, навиру. Као да смо наставиле разговор који смо прекинуле јуче.

Добих слике из трећег разреда. Нема више А.Однесе га недостатак лијекова и хране. Нема више ни нашег драгог разредника. Убише га на кућном прагу.

Много тога се издешавало. Много је рана на нашим душама.
Једно нам је заједничко. Ми не гледамо уназад. Ми гледамо напријед и живимо живот поносне на нашу дјецу која су млади, успијешни људи. Све троје су се изборили са страним језицима и стекли високо образовање.

Немојте се изненадити кад вам нас двије пошаљемо причу са једног сусрета у Шведској, на Флориди или на обалама најљепшег језера...