Норвешки принц у служби Обаме

Уторак, 20. јануар 2008.
Свако ко се данас задесио у Сједињеним државама имао је прилику да једе историју из прве руке. Цео свет је сведочио и емоције су се могле видети на свим континентима, али је једино Америка пуним плућима осетила ,,промену’’. У задњем часу све разлике између демократа и републиканаца су заборављене, а Џорџ и Лора Буш најсрдачније су испраћени. ,,Барак Обама је постао најважнији човек на планети.’’ Ово делује преувеличано, али је изгледа, истина. Велику моћ коју у својим рукама држе, амерички политичари, данас су показали свету, али што је још важније нови председник је обећао да ће се борити да тај исти свет и промени.

Било је пола десет, по њујоршком времену пола дванаест, када је све стало, али не и време. Телевизори у учионицама били су укључени целог дана, али је тек сада стигло обавештење да се звук може појачати. Задесио сам се на часу алгебре.

Професор нас је упозорио да нам је уставно право да ћутимо, а да можемо да причамо само за време реклама. Настала је тишина и сви су се сконцентисали на један од највећих ,,преокрета’’ у (савременој) историји.

Засвирала је химна и сви су полако почели да устају. Професор је скинуо наочари и обрисао сузе марамицом на коју је био пришивен лого Обамине председничке кампање. Дирљиву атмосферу нарушио је момак из прве клупе који је љутито истрчао из учионице. Барак Обама је почео да говори. Америка се заћутала и замислила. Поред поруке, да промена не долази лако и брзо, председник Америке упутио је још једну, много важнију, суштинску поруку, коју свако друштво, а пре свега наше, треба да разуме: промену не доноси нови лидер, закон, влада, већ људи који схватају шта и како треба променити.

Среда, 21. јануар 2008.
Јутрос сам примио мејл, од свог познаника Чарлија. Оцу су му променили радно место и морао је за викенд да се одсели у Вашингтон.

-Зар тек тако?- упитао сам професора ликовног.
-Да. Да. То је судбина скоро сваке америчке продице. Ја сам рођен на Хавајима, факултет завршио у Калифорнији, оженио се у Колораду. Сада ме ево, већ тридесет година, у Њу Мексику. А одлучио сам да се, када одем у пензију, одселим на Аљаску. Што да не?

Замислио сам се. ,,Рођен у Нишу. Одрастао у Краљеву. Факултет завршио у Крагујевцу. Оженио се у Зрењанину. Радио у Смедереву. Умро у Кикинди.’’ Па добро, мала смо ми земља.

На новом радном месту Чарлијев отац радиће у обезбеђењу Беле куће и Брака Обаме, а како ми рече - због новог поредка. Чарли је био веома занимљив момак. Првог дана када сам дошао, пришао ми је и упитао ме одакле сам. За Југославију је знао да је јужно од Норвешке. Када сам га упитао, да ли је икада био у Норвешкој рекао ми је да није, али да је његов чукундеда био норвешки краљ. Било сам изнанађен и почаствован.

-То значи да си ти племство, зар не? Ти и твоји родитељи сте принчеви и принцезе, зар не? Па ти би требало да тражиш некакве бенефиције. Ти би у Норвешкој вероватно имао некакав добар статус и вероватно би добијао државни новац- одмах сам почео да га убеђујем. Рекао ми је да му је важно да ту информацију носи у срцу и да не жели никакве бенефиције. То ме је, морам признати, натерало да посумњам у његово краљевско порекло. Након неколико седмица рекао ми је да се сели у Норвешку, да је купио авионску карту и извадио визу, али се није одселио.

Баш у прошлу среду, последњи пут када сам га видео, замолио ме је за препоруку за читање. Рекао сам му да покуша да нађе ,,Писма из Норвешке’’ Исидоре Секулић, на енглеском. Верујем да би му се та књига допала.

Тако је, због велике промене, норвешки принц са продицом морао да се одсели.

У одговору на мејл, написао сам му, да ми пише и да поздрави Обаму, у моје име.

(Следећи наставак објављујемо 1. фебруара)