Мој комшија, серијски убица

Уторак, 3. март 2009.
Вест Миса, предграђе Албукеркија, већ седам дана црна је тачка Њу Мексика. Албукерки се суочио са највећим злочином у својој историји. Сви прате вести и сви су уплашени, а стара америчка фасцинација није толико фасцинантна када покуца на врата.

Таман када се пустиња у близини града рашчистила и заравнала, спремна за изградњу новог насеља, нешто је ,,зашкрипало’’. Неколико радника, копајући канал за водоводне цеви, наишли су на закопане кости. Изградња је обустављена, а вест се нашла на насловној страни ,,Албукерки журнала’’. Полиција је обавила увиђај и таман када су помислили да је нестанак једне проститутке решен случај, наишли су на следеће тело, па на следеће, па на следеће. Сваки дан нека ,,новотарија’’, па је до данас укупно ископано тринаест лешева.

Вест је, наравно уплашила становнике, не само Вест Мисе, већ и осталих оближњих градова. Сви се питају, шта се десило, ко је починио злочин? Да ли је то дело неке банде или једног човека? Тим питањем отворио ми се поглед на фасцинацију америчке нације серијским убицама, који су с временом постали својеврсни национални бренд. Нису САД једина земља у којој се такви масакри дешавају, али су овде баш ти масакри постали велика забава за ,,народ’’. Серијали документарних филмова о ,,најболеснијим’’ умовима постизали су рекорде телевизијске гледаности. Сада, када је филм постао јава, многе занимљиве појаве излазе на видело.

Страх од серијског убице који шета улицама и живи у комшилику, професор историје упоредио је са страхом од руске нуклеарне бомбе током Хладног рата, када је ученицима у америчким школама саветовано, да уколико дође до нуклеарног напада на САД током трајања часа, не оклевају него се сагну испод стола да сачувају главу. Тако сам се и ја присетио свог детињства, бомбардовања, озрачених јабука са Поникава, а и чувеног помрачења Сунца, када се цела Србија замрачила ћебадима и ролетнама у неоснованом страху од слепила.

Целодневно размишљање о овом феномену употпунила је комшиница, која ме је, чим сам изашао из школског аутобуса, позвала у своје двориште да ми нешто каже. Моја тамнопута познаница, са јаким источним акцентом, погледом ми је скренула пажњу на суседну кућу. Није ми било јасно шта жели да каже. Потом ми је шапнула да сумња да је господин, власник те куће умешан у злочин у Вест Миси. Нисам одолео и слатко сам се насмејао.

-На основу чега сте то закључили?-, упитао сам је још увек смешећи се.
 

-Ништа се немој смејати! Постао је јако сумњив. Већ месец дана долази кући касно, а исте вечери када су рекли на вестима да је то тело пронађено, он се свађао са својом супругом. Чак је можда и она умешана.

-Немојте се бринути. Зар нисте чули да је су та тела закопана у периоду од 2000. до 2005? Нема разлога да мислите да је ваш комшија серијски убица-, била је видно смиренија, али ме је ипак замолила да сумњу саопштим и својој овдашњој породици, да воде рачуна. Још једном сам се насмејао и отишао, размишљајући о, само на изглед, непознатом феномену.

Среда, 4. март 2009.
Пробудио сам се без осећаја да исти, њумексички ваздух удише и један серијски убица. Цео дан препричавао сам јучашњи разговор о сумњи да се ради о мом комшији. Сви су се смејали и чинило се, заборављали на страх. Али, као што професорка глуме рече:

-Прича о убици звучи смешно и занимљиво, али требало би да почнете да закључавате врата!
-Није ово ништа, знам ја да су по Босни сваки час налазили исто тако закопане људе-, био је коментар бившег војника, професора Ескалонтеа.

Сви се питају и како то да случај већ није разрешен, имајући у виду спектакуларне детективе и невероватну ЦСИ технологију? Одговор је јасан: медији, маштовити сценаристи и наравно, добра глума.