Једна година је прошла

Са почетком априла ближи се крај мојих гетеборшких дана. Прошло је скоро годину дана како сам, док је напољу падала киша за коју сам веровао да никада неће стати, дошао у највећу краљевину на Скандинавском полуострву. Врата лабораторије отварао сам у почетку руком дођоша, а како је време одмицало све више и руком домаћина.

Та иста врата, пре мене, затворили су моје колеге из Немачке, Сингапура и Русије, а недавно и из земље потомака старих Гала. При одласку, на малој прослави у њену част, млада колегиница захвалила се делимично и на језику Декарта, затварајући врата, не заувек, већ да се поново врати. Отворена врата ускоро ћу затворити и ја. Преврћем по стварима и полако их пакујем, а помало и по сећањима да их спасем од заборава. Непрекидно се осврћем да нешто не заборавим и да запамтим шта је остало.

Остали су драги сарадници, више пријатељи, са којима сам делио успехе и експерименталне неуспехе, размишљања и идеје, а понекад и храну у касним вечерњим сатима лабораторијског рада. Научна радозналост је многе од њих одвукла далеко из наше лабораторије и лишила ме веселих и добронамерних пријатеља.

Остаће и један публикован рад истраживачке групе, док је још била на окупу, као једини и прави доказ да су аутори некада и некоме за нешто вредели.

Остале су тужне и дирљиве сцене растанка са појединим колегама, који су чврстим и одлучним корацима, храбро отварали врата у свету. У лабораторијском дневнику наше истраживачке групе није остало забележено да ли је микробиолог, пореклом из града у коме је Черчил обећао својим суграђанима крв, зној и сузе, на испраћају наше галске гошће, сматрајући да санкилоткиња и по традицији не треба да га носи, сачувао за успомену одевни предмет танак као паучина. Недостаје и податак да ли је овај острвски микробиолог, те вечери, покушао да буде величанствени бели лабуд Чајковског, али овог пута у сопственој кореографији, помало заплићући ногама у својим балетским пируетама.

Остала су предивна и трајна сећања на проведено време и шетње са моје две принцезе, у овој великој луци на Северном мору. И сада, када без њих пролазим тим истим стазама, стидљиви осмех ми брзо сакрије уплакано лице.

Остали су и многи сународници, пореклом из јужноморавског Манчестера. Многе од њих, Харон ће, одавде, превозити Стиксом на последње путовање, иако неки од њих ову земљу на северу Европе нису доживљавали као своју.

Остала је и флаша вина Montepulciano D’Abruzzo, поклон сарадника за рођење моје мале принцезе. Инсистирали су да се отвори тек када Милица напуни осамнаест година. Нумерисана боца број 80066, тек који месец старија од моје принцезе, чека своје пунолетство.

У Гетеборг сам дошао као тридесетогодишњак, не одвише касно да од њега не добијем ништа, али ни одвише рано да ме зароби и да не могу из њега да се вратим. Касно ми је било да отпочињем нови живот, и место ми је било томо где су ми породица и језик.

На крају, остаће и пар књига које сам добио на дар, и дугогодишња навика да када видим јаку и непрекидну кишу увек се сетим земље потомака старих Викинга.