Паблов протест

Мало село од 800 становника у Провинцији Кордоба у Аргентини. Лето је, дивно сунчано јутро. Улазим у школу са мојим старијим сином који иде у први разред. Каснимо. Нисмо једини. У Аргентини много тога стиже касно. На пример аутобуси. Или плате.

Данас први час енглеског предајем шестом разреду. Улазим у учионицу. Галама накратко престаје.

“Good morning, teacher!” кажу углас, устају и моле се богу. Молитва се иначе не практикује у државним аргентинским школама али је то овде у селу остао обичај од не знам када. Можда из оног времена када је цео овај крај од неколико хиљада хектара припадао једном једином велепоседнику. Сада у овом региону не постоји један велепоседник већ неколико већих и мањих извозника соје који живе прилично добро. А остали народ живи онако како може.

Након 20 минута наставе пет малишана као обично почињу да ометају час.

“Учитељице, како се каже “мајмун” на енглеском?” пита дечак тамне косе из прве клупе.

“Monkey”, одговарам а он се окреће и кае “monkey” свом школском другу из треће клупе. Овај се љути, устаје, стеже песницу и хоће да узврати увреду ударцем. Раздвајам их. “Добро, добро, учитељице, нећу му ништа”, каже увређени и седа.

“Децо, знате ли зашто учите Енглески? То је алат који вам омогућава да се касније браните у животу.” Гледају ме с неверицом. Ни сама не верујем у своје речи. Зашто би учили Енглески када 99% од њих никада неће добити могућност да оде у Велику Британију или САД или Аустралију. Корисније би било да уче Португалски, за Бразил им барем не требају визе. Звоно оглашава крај часа.

„Пабло, остани овде“, кажем 14-годишњаку црне косе који је понављао већ два пута. Обично омета час, не ради домаће задатке, а на писменим испитима предаје празан лист.

Он остаје да седи док други трком излазе, мало се постидео, гледа ме несигурно.

“Могу ли поразговарати са твојим родитељима?” питам.

"Мајка ми није овде. Ради у другој Провинцији", одговара он.

“А отац?”

“Ни он није ту. Има породицу са другом женом."

У школском дворишту се чује бука. Бацам поглед кроз прозор. Нека деца су се потукла. Учитељице им прилазе. Пабло прича да живи са тетком.
Питам га шта ради у слободно време а он одговара да нема слободног времена, јер ради у једној месари, свако после подне до у ноћ, такође викендом за месечну плату од 300 песоса (60 евра).

"Па ти си још дете!" узвикујем. “Како ћеш да учиш када толико радиш?” Он само слеже раменима.

"Шта би највише желео у животу? Који су твоји снови?”

Очекујем да ће рећи да жели да постане фудбалер као Марадона или Меси, али ме изненађује кратким одговором:

“Немам снове”.

Устаје и полако излази из учионице. Нећу ићи на разговор са директорком. Нити са његовом тетком. Пабло је одлучио да се буни тамо где његов протест има најмање последица за животни опстанак. У школи. Није једини коме су и снове одузели.

Према подацима Уједињених нација, два милиона деце у Аргентини је укључено у дечји рад. Зар од њих можемо очекивати да раде домаће задатке и да пазе на часу?

Пред школом један угојени извозник соје који је дошао по сина стоји поред свог новог џипа црне боје и разговара са месаром.

“Ова влада хоће све да нам узме. Па овако се не може живети”, каже извозник соје. Жали се на порез. Не знам колико добро или лоше плаћа своје раднике. Једино знам да у Аргентини има милион и по земљорадника запослених на црно, који раде у најлошијим условима. И да би они имали више права да кажу да се тако не може живети.