Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.96	103.58	103.27
126.91	127.67	127.29

12.11.2016 у 19:51

У Казахстан сам дошао непланирано. Планирао сам да отпутујем у Египат. Крстарење Нилом било је нешто што сам много желео. То је желела и моја супруга. Све коцкице су се сложиле, нашли смо аранжман преко агенције у коју смо имали поверење, уплатили смо, у мислима сам већ био тамо. А онда недељу дана пред планирано путовање генерални директор је инсистирао да путујем у Астану. Објашњавао сам да ми следује редовни годишњи одмор и да треба да путујем, одговорено ми је да ће ми компензовати трошкове које сам направио. Годишњи одмор или ће ми додатно платити или ћу га искористити касније. Убеђивали су ме да један професионалац не може једно летовање стављати изнад професионалног изазова. Ни сам не знам да ли сам могао да не прихватим њихов захтев и да инсистирам на одмору који ми је

Мој живот у иностранству

07.11.2016 у 17:13

Швајцарска правила за маму и дете

Ево нас у Базелу и сад нас је троје. Наш мали трећи члан дошао је на свијет прије неколико мјесеци у најлуксузнијој болници на свијету. Трошкове прегледа за вријеме трудноће, самог порода и боравка у болници у Швајцарској сноси здравствено осигурање. Оно мјесечно најмање износи 200 франака, а што је мјесечна премија виша, то вам је годишња франшиза преко које вам се све рефундира нижа. Са најјачим трудовима долазим у породишлиште, пространу, освјетљену просторију са малим базеном, огромним креветом, некаквим пилатес лоптама, шупљим столицама и свим помагалима за пород које је савремена медицина могла да смисли. Неколико мјесеци прије термина кући вам пошаљу упитник о томе како бисте жељели да се породите – да напуне базен ако се одлучите за порођај у води. Кад све прође,

Мој живот у иностранству

04.11.2016 у 16:32

Тражење стана у Кијеву

Прошло је пола године од мог доласка у Кијев. Нормално сам се кретао градом, центар ми је био добро познат. Даље од центра неке делове града сам знао, неке нисам. Становао сам недалеко од центра, офис ми је био близу стана. Пошто је требало путовати само једну станицу, обично сам ишао пешке. Волео сам да прошетам и те шетње су ми пријале. Иако се обим посла смањивао, требало је да нам из Београда допутује нови инжењер, који је урадио пројекат грејања и вентилације за објекат који смо градили. Он је за извођење тих послова требало да буде ауторски надзор. Требало је да допутује са супругом и двоје мале деце. Из нашег представништва у Београду мене су назвали и саопштили ми да за њега нађем адекватан стан. Нисам се бавио тим послом и то сам им одговорио. У фирми је био човек задужен за

Мој живот у иностранству

30.10.2016 у 08:27

Носталгија на тридесет и три обртаја

Чекам супругу на старом тргу, одмах поред „Волвоа”, где ради, да заврши своју смену како бисмо заједно прошетали градом до куће. Стари трг у Улофстрему. Мали градић у Шведској. Далеко од Стокхолма, мало даље од Гетеборга, близу Малмеа. Чиста шведска провинција. Ушушкан боровом шумом, окружен предивним језерима и испресецан бистрим речицама. Туристичко-индустријско место, где је „Волво” са својом фабриком каросерија жила куцавица. И ја сам део овог аутомобилског гиганта последњих тридесетак година. Лепо, топло септембарско вече. Близу клупе где седим је биоскоп. Чекајући, пажњу ми привлачи светлећа реклама са филмским постерима шта се даје на репертоару. Прво, мали шок. Након толико година, седма уметност се сетила „Буба”. Музичке институције без премца. Сви знамо шта су четири

Мој живот у иностранству

25.10.2016 у 12:14

Немачко Лијевче поље

Свјеже, сунчано јутро поткрај љета 2016. Међу јавом и мед сном, као и сваког јутра, јурим на посао по знаним пролазима и пречицама жељезничких станица. Слушам Хладно пиво, нисам одавно. Попут Азре или ЕКВ-а, савршено се уклапају у мој берлински темпо. А и одлични су за разбуђивање. Градски метро, четврта станица, силазим, ескалатор први, други, перон трећи, сједам на клупу и чекам следећи воз. Добро је, нема вијести о кашњењу. Један час посматрам људе. Двадесетак метара од мене стоји један господин који ме неодољиво подсјећа на Владету Јеротића. Нада се поиграва са могућим усхићењем: није он, јесте, није. Није. Па ипак и сама могућност сусрета са њим уљепшала ми је дан. Недавно сам сањала да је Иво Андрић дошао да ме посјети. Показујем му његову собу и остале просторије по стану и

Мој живот у иностранству

21.10.2016 у 12:55

Држављанство

Кроз читав живот, још од ране младости, прате ме сусрети са пијанцима који ме налазе на најразличитијим могућим местима. Предвођени некрунисаним гуруом кафанске филозофије, покојним Баткетом Бароном Шампионом из мог родног Зајечара, преносе ми своје приче испред продавница, по задимљеним кафанама, возовима, аутобуским станицама... али и на местима на којима их најмање очекујем. Драги су ми и мили ти сусрети са људима који су могли много, били талентовани, имали пуно, а на крају све то мени и многим другим случајним саговорницима препричавали уз флашу и чашицу. У једно сам сигуран. Сви ми на крају паднемо, питање је само како ко подноси дно. Тог јутра све се ломило у мени. Још једна у низу жестоких свађа. Мени и Јаци не иде. Мучимо једно друго у нашем краткотрајном браку без

Мој живот у иностранству

17.10.2016 у 17:47

Љубав у Мутаповој 6

Живим овде у иностранству, у Америци, двадесет година. Седамдесет и друга ми је и размишљам о једном догађају који се десио када ми је било седамнаест. Био сам ваљда завршио средњу школу и одлучио да одем на летовање са извиђачима. Полагао сам испите за значке (било их је три бронзане, сребрна и златна). Дружење са извиђачима је било увек активно, увек се нешто дешавало. На пример, за добијање значке требало је показати знање неопходно за сналажење у непознатој шуми уз помоћ мапе и компаса. Летовање је било под шаторима у природи са другарима које сам знао из школе. И тако кренемо ми на Тару, планину лепотицу Србије. Путовање је било напорно. Прво возом нормалног колосека, а онда „ћиром”, возом уског колосека, клај-клај; на неким деловима можеш да идеш пешице да протегнеш ноге поред

Мој живот у иностранству

12.10.2016 у 13:04

Чикаго на Дан Светог Валентина

Прочитао сам причу давно, пре више од 20 година, у „Чикаго трибјуну”, једном од водећих америчких дневних листова, али ми је она, без обзира на то што је прошло толико времена, остала дубоко урезана у сећању. Лутајући руралном Португалијом, један чикашки новинар и путописац је на једној висоравни смештеној дубоко у Пиринејима срео усамљеног чобанина. С обзиром на то да је одлично познавао језик, започео је разговор. Сазнао је да чобанин, с групом других, лета проводи у катунима, а да се у села у подножју планине враћају пре првих снегова. После извесног времена, сазнаће и да је чобанин био неписмен. На крају, казавши да је Американац, питао га је да ли зна нешто о Америци. Није знао много. Мислио је да је Њујорк њен главни град, знао је да је велика... „А да ли си чуо за Чикаго”,

Мој живот у иностранству

07.10.2016 у 13:32

Како бисмо рекли (Речник Торонта 2)

FLAT IRON – ПЕГЛА У оштрој рачви улица Фронт и Велингтон је узан, троугласти парк са фонтаном. Кроз крошње дрвећа провирује насликан мурал у “trompe l'oeil” техници. Зелена патина бакарног крова и светло црвена цигла, спојене готско-романским стилом је зграда са муралом. Чудног имена “Flat Iron”. Изграђена пре оне познатијеу Њујорку. Окружена је солитерима. Као да ју је неко, кришом, из краја 19 века, пренео у време којем не припада. Да оживи шарм тог времена. DISTILLERY DISTRICT - ДЕСТИЛЕРИЈА Тамна је цигла на фасадама зграда. Светлија, на тротоарима између њих. Патина '30, натопљена вискијем. За тренутак, као да видим сенке “flappers” девојака у малим окнима прозора, играју у ритму чарлстона и фокс трота. “Џез

Мој живот у иностранству

03.10.2016 у 11:55

Амери долазе

Амерички грађевински радници су опремљени готово исто као и њихови маринци – минус оружје. Шлемови, заштитне наочаре, маске, непробојне чизме, рукавице, штитници за колена спадају у обавезну опрему и без ње није дозвољено бити на градилишту. На другој страни медаље смо ми: Бугари, Румуни, Срби, Босанци, Пољаци... У односу на Американце и људе који раде за америчке фирме, ми смо опремљени као германске хорде наспрам римских легија у почетним сценама филма „Гладијатор”. Испране мајице и фармерке, патике у четвртом стадијуму распадања, распарене рукавице и чарапе, док се ношење заштитних или наочара за сунце или, недајбоже, шлема сматра светогрђем. Прва помоћ је посебна прича. С обзиром на то да је конзумирање алкохола и код њих и код нас строго забрањено, ми за разлику од њих, као

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству