Носталгија на тридесет и три обртаја

Чекам супругу на старом тргу, одмах поред „Волвоа”, где ради, да заврши своју смену како бисмо заједно прошетали градом до куће. Стари трг у Улофстрему. Мали градић у Шведској. Далеко од Стокхолма, мало даље од Гетеборга, близу Малмеа. Чиста шведска провинција. Ушушкан боровом шумом, окружен предивним језерима и испресецан бистрим речицама. Туристичко-индустријско место, где је „Волво” са својом фабриком каросерија жила куцавица. И ја сам део овог аутомобилског гиганта последњих тридесетак година.

Лепо, топло септембарско вече. Близу клупе где седим је биоскоп. Чекајући, пажњу ми привлачи светлећа реклама са филмским постерима шта се даје на репертоару. Прво, мали шок. Након толико година, седма уметност се сетила „Буба”. Музичке институције без премца. Сви знамо шта су четири генијалца из Ливерпула иза себе оставили. И ми смо део њих, јер смо их волели, уживали у њиховом музицирању, одрастали уз њихове песме.

Одушевљено причам супрузи Мирјани како сутра идем у биоскоп. Скоро да ме ни не слуша. Више се интересује о стању у кухињи (пошто знам тамо направити апокалипсу), заливеном цвећу (ако се сетим) или деци.

У биоскоп другог дана нисам понео ништа од успомена. Знате оне дођу саме, када се човек најмање нада. Додуше, умало испод мишке не стрпах неколико лонгплејки и синглица популарних „чупаваца” из Ливерпула. Још чувам оне плоче овог бенда, које ми је отац, београдски таксиста, куповао у подземном пролазу на Теразијама, па се тако нафатиран новим плочама испод пазуха сав важан правим по карабурском комшилуку.

Креће филм. Први тактови једног у низу великих хитова Битлса однесе ме тамо негде у време основне школе и школских диско-вечери. Чекали смо сваки други петак са нестрпљењем да бисмо ушли у учионицу која је била дотерана за ову врсту забаве младих. Долазили смо некад знојави од играња баскета, некад лепо дотерани, а често богами и заљубљени.

Једном приликом иде „Хеј, Џуд”. Гордана ми прилази и пита за плес. Идућег тренутка осећам мирис њене косе. До мало пре мали Кићановић или Славнић на баскету, то јест моја маленкост, већ је у облацима. Недељама након тога, лебдео сам између неба и земље. После те песме и плеса са Горданом никада нисам зажалио што је мене и брата стари одвео на село код деде и бабе. Упркос краху брака мојих родитеља и мајчином одласку за Шведску, ја као београдско дете доживљавам фантастичне тренутке школских година у једном дивном поморавском месту.

Место одакле потиче Александар – Тирке Тирнанић, фудбалер и селектор Југославије, Богдан Тирнанић, познати новинар, Миодраг Тодоровић Крњевац, еминентни музичар. Да, Миодраг, „битлс” српске народне музике.

Човек који је оставио иза себе незаборавне мелодије. И он је овде, у далекој Шведској, на истој полици плоча са Леноном и Макартнијем.

Имао сам ту част пре одлуке да одем код мајке у Шведску да га гледам уживо на крњевачким Седмојулским играма. Била је ту и Гордана као и већина из мог осмог три одељења. Једна дивна генерација рођена шездесетих година. Тадашњи компентентни наставнички кадар, без обзира на све наше оцене и несташлуке, одлично је одрадио посао и од нас створио људе.

Хвала и наставницима физике Драгану и музичког Василију, који као ревносни читаоци „Политике” комплетираше моје сакупљање фељтона о Битлсима. Све је то део мене и с овим одгледаним филмом Битлса знам да нисам никад у мислима отишао од њих, а ни они од мене. Засигурно, ни убудуће. Свако време је аутентично на свој начин. Зависи само како га доживљавамо. Разумем и клинце (сад већ одрасли синови) када је реч о музичким жанровима, мада понекад бих радије ставио „пампуриће” у уши.

Када сам у Србији, нађем се понекад са мојим школским мускетарима. Као некад сви за једног – један за све .

Како сте, како си? Све има своје. И мој живот овде и њихов доле. Свака медаља има и лице и наличје. Одушевим их памћењем свих датума и догађаја из школских клупа, те с екскурзија и неизбежног баскета. Баскет одавно више не играмо. Гордана, чујем већ се игра са унучићима. Молим бога да барем једна снајка буде Српкиња. Кад ме мало ухвати носталгија овде, латим се ових плоча са полице и тамо сам. „Лов ми ду” или Тодорићева „Љубав ми срце мори”, опусте ме подједнако.

Ах, да. 

„Филм”, пита ме супруга увече.

„Добар. Што питаш?”

„Изгледа да си опет отишо до Крњева?”

„Био и вратио се.”

„Залио си цвеће на тераси?”

„Хееелп, тако певају Битлси, заборавио сам! Али, знаш шта, душо”, вадим се ја...

„Пролази јесен, на прагу је зима, а души мојој још топлине има”, сричем Миодрагову песмицу.

„Хоћеш нешто и на енглеском од Битлса?”

„Може, срце, али прво залиј цвеће.”

Борислав Бобан Тирнанић, Шведска