Nostalgija na trideset i tri obrtaja

Čekam suprugu na starom trgu, odmah pored „Volvoa”, gde radi, da završi svoju smenu kako bismo zajedno prošetali gradom do kuće. Stari trg u Ulofstremu. Mali gradić u Švedskoj. Daleko od Stokholma, malo dalje od Geteborga, blizu Malmea. Čista švedska provincija. Ušuškan borovom šumom, okružen predivnim jezerima i ispresecan bistrim rečicama. Turističko-industrijsko mesto, gde je „Volvo” sa svojom fabrikom karoserija žila kucavica. I ja sam deo ovog automobilskog giganta poslednjih tridesetak godina.

Lepo, toplo septembarsko veče. Blizu klupe gde sedim je bioskop. Čekajući, pažnju mi privlači svetleća reklama sa filmskim posterima šta se daje na repertoaru. Prvo, mali šok. Nakon toliko godina, sedma umetnost se setila „Buba”. Muzičke institucije bez premca. Svi znamo šta su četiri genijalca iz Liverpula iza sebe ostavili. I mi smo deo njih, jer smo ih voleli, uživali u njihovom muziciranju, odrastali uz njihove pesme.

Oduševljeno pričam supruzi Mirjani kako sutra idem u bioskop. Skoro da me ni ne sluša. Više se interesuje o stanju u kuhinji (pošto znam tamo napraviti apokalipsu), zalivenom cveću (ako se setim) ili deci.

U bioskop drugog dana nisam poneo ništa od uspomena. Znate one dođu same, kada se čovek najmanje nada. Doduše, umalo ispod miške ne strpah nekoliko longplejki i singlica popularnih „čupavaca” iz Liverpula. Još čuvam one ploče ovog benda, koje mi je otac, beogradski taksista, kupovao u podzemnom prolazu na Terazijama, pa se tako nafatiran novim pločama ispod pazuha sav važan pravim po karaburskom komšiluku.

Kreće film. Prvi taktovi jednog u nizu velikih hitova Bitlsa odnese me tamo negde u vreme osnovne škole i školskih disko-večeri. Čekali smo svaki drugi petak sa nestrpljenjem da bismo ušli u učionicu koja je bila doterana za ovu vrstu zabave mladih. Dolazili smo nekad znojavi od igranja basketa, nekad lepo doterani, a često bogami i zaljubljeni.

Jednom prilikom ide „Hej, Džud”. Gordana mi prilazi i pita za ples. Idućeg trenutka osećam miris njene kose. Do malo pre mali Kićanović ili Slavnić na basketu, to jest moja malenkost, već je u oblacima. Nedeljama nakon toga, lebdeo sam između neba i zemlje. Posle te pesme i plesa sa Gordanom nikada nisam zažalio što je mene i brata stari odveo na selo kod dede i babe. Uprkos krahu braka mojih roditelja i majčinom odlasku za Švedsku, ja kao beogradsko dete doživljavam fantastične trenutke školskih godina u jednom divnom pomoravskom mestu.

Mesto odakle potiče Aleksandar – Tirke Tirnanić, fudbaler i selektor Jugoslavije, Bogdan Tirnanić, poznati novinar, Miodrag Todorović Krnjevac, eminentni muzičar. Da, Miodrag, „bitls” srpske narodne muzike.

Čovek koji je ostavio iza sebe nezaboravne melodije. I on je ovde, u dalekoj Švedskoj, na istoj polici ploča sa Lenonom i Makartnijem.

Imao sam tu čast pre odluke da odem kod majke u Švedsku da ga gledam uživo na krnjevačkim Sedmojulskim igrama. Bila je tu i Gordana kao i većina iz mog osmog tri odeljenja. Jedna divna generacija rođena šezdesetih godina. Tadašnji kompententni nastavnički kadar, bez obzira na sve naše ocene i nestašluke, odlično je odradio posao i od nas stvorio ljude.

Hvala i nastavnicima fizike Draganu i muzičkog Vasiliju, koji kao revnosni čitaoci „Politike” kompletiraše moje sakupljanje feljtona o Bitlsima. Sve je to deo mene i s ovim odgledanim filmom Bitlsa znam da nisam nikad u mislima otišao od njih, a ni oni od mene. Zasigurno, ni ubuduće. Svako vreme je autentično na svoj način. Zavisi samo kako ga doživljavamo. Razumem i klince (sad već odrasli sinovi) kada je reč o muzičkim žanrovima, mada ponekad bih radije stavio „pampuriće” u uši.

Kada sam u Srbiji, nađem se ponekad sa mojim školskim musketarima. Kao nekad svi za jednog – jedan za sve .

Kako ste, kako si? Sve ima svoje. I moj život ovde i njihov dole. Svaka medalja ima i lice i naličje. Oduševim ih pamćenjem svih datuma i događaja iz školskih klupa, te s ekskurzija i neizbežnog basketa. Basket odavno više ne igramo. Gordana, čujem već se igra sa unučićima. Molim boga da barem jedna snajka bude Srpkinja. Kad me malo uhvati nostalgija ovde, latim se ovih ploča sa police i tamo sam. „Lov mi du” ili Todorićeva „Ljubav mi srce mori”, opuste me podjednako.

Ah, da. 

„Film”, pita me supruga uveče.

„Dobar. Što pitaš?”

„Izgleda da si opet otišo do Krnjeva?”

„Bio i vratio se.”

„Zalio si cveće na terasi?”

„Heeelp, tako pevaju Bitlsi, zaboravio sam! Ali, znaš šta, dušo”, vadim se ja...

„Prolazi jesen, na pragu je zima, a duši mojoj još topline ima”, sričem Miodragovu pesmicu.

„Hoćeš nešto i na engleskom od Bitlsa?”

„Može, srce, ali prvo zalij cveće.”

Borislav Boban Tirnanić, Švedska