Dan kada nas je napustio Jova

Problem kontrole zdravlja kod nas koji smo privremeno u inostranstvu složeniji je nego kod ljudi u Srbiji. Neko ne govori ruski, neko radi na crno, došao je iz malog mesta, pa ne zna ni kako da ode kod lekara... Sve su  to ozbiljne prepreke, ali nisu i ne mogu biti opravdanje za neodlazak kod lekara u slučaju neke tegobe.

Pre više od šest godina, upravo u vreme svinjskog gripa, na jednom objektu izvodili smo unutrašnje radove. Po preporuci jednog inženjera iz Moskve, došla su nam četvorica novih montera. U pitanju su naši ljudi koji su zbog boljih uslova koje smo im ponudili pristali da rade kod nas. Jedan od njih je bio prilično ćutljiv i tajanstven. Skoro uvek je bio s cigaretom, pričali su da je i pio, ali nije se opijao. Nije se družio sa kolegama, pa čak ni sa cimerima. Nije bio ni konfliktan ni provokativan – jednostavno je uživao u svom miru. Zvao se Jova.

Na poslu je bio disciplinovan, vredan, smatrali su da bi trebalo da bude brži, ali to mu nije bio veliki nedostatak. Nakon mesec dana jedan poslovođa se počeo žaliti na Jovinu sporost. On je suviše hvalio sebe i inženjeri ga nisu uzimali za ozbiljno, pa samim tim ni njegove primedbe nisu bile mnogo važne. Kako se Jova osećao i kakve je tegobe imao mesec dana, niko ne zna. Redovno je dolazio na posao, radio kao i obično, i onda dva dana nije bio na poslu. Cimeri su rekli da je bolestan, sledeći dan je došao, rekao je da mu je bolje. Monter koji je radio s njim posle je pričao da su u jednoj podrumskoj prostoriji postavljali radijatore i da je on izlazio na cigaret-pauzu u hodnik, gde je bilo toplo, a Jova je ostajao unutra. Kad bi se vratio, Jova bi bio pored otvorenog prozora. Na pitanje zašto otvara prozor, kad je i ovako hladno, odgovorio je da nema vazduha: „Zagušljivo mi je.” Sutradan nije došao na posao.

Zbog neplaniranih obaveza ostao sam duže na poslu. Nakon pola sata prekovremenog rada, zazvonio mi je telefon. Jovin cimer me je nazvao i saopštio mi lošu vest. Pronašli su ga mrtvog na stolici na balkonu; tamo je bilo hladnije nego u sobi i valjda je imao osećaj da ima više vazduha. Nisam znao šta da radim i koga zvati, hitnu pomoć ili policiju.

Jovin cimer je rekao da je on već pozvao policiju i da hitna ne može pomoći, jer on je već dugo bio na balkonu.

Sa mnom je bio i kolega koji je bolje govorio ruski. Pred nama je bilo niz nezahvalnih i neprijatnih, ali obaveznih poslova. Prvo je trebalo dati izjavu ruskoj policiji. Bili smo preplašeni, jer Jova je živeo na jednoj adresi, a bio registrovan na drugoj. Prosto u roku od mesec dana nismo uspeli sve da završimo. Kad smo došli u stan u kome su živeli, tamo su bile tri ekipe pogrebnih službi. Policija je samo upisala naše izjave. Zahtevala je da jedna od te tri ekipe njegovo tele odveze u bolnicu u kojoj će se obaviti obdukcija i tražili su da ih obavestimo o rezultatu obdukcije. Sve ostalo za njih je bilo formalno.

Kolega se mučio sa ruskim pogrebnim službama, morao je da preuzme rezultat obdukcije, obavesti policiju, spremi dokumentaciju koja je neophodna za transport pokojnika. Ja sam morao da obavestim njegovu porodicu. Pomisao na porodicu pedesetogodišnjeg čoveka još više me je rastrojila. U imeniku njegovog mobilnog telefona pronašao sam brata. Lakše mi je bilo da prvo nazovem njega. On je teško primio vest, ali je bio dovoljno pribran. Rekao sam mu da rezultat obdukcije još ne znamo, ali znamo da je bio bolestan i da nekoliko dana nije dolazio na posao. Dogovorili smo se da se ponovo čujemo na kraju radnog dana. Pitao je za troškove transporta pokojnika. Rekao sam mu da će ih firma platiti i obećao sam mu da ćemo mi kao kolege skupiti nešto novca za pomoć njegovoj porodici. Zamolio je da pregledamo njegove stvari i da eventualni novac, kreditne kartice, štedne knjižice pošaljemo zajedno sa ostalim dokumentima. Pitao je da li će i firma dati neku pomoć. Obećao sam mu da ću pitati generalnog direktora.

Svi su prihvatili predlog da skupimo novac za pomoć izuzev jednog radnika koji nije hteo da da ništa. Rekao je da mu je pomogao dok je bio živ, tako što mu je jednom platio taksi. Generalni direktor je dao nalog da se iz kase firme izdvoji određena suma novca za pomoć i rekao nam je se potrudimo da izađemo u susret svim željama njegove porodice.

Do kraja dana (bio je petak) sve je bilo izvesno. Kupili smo avio-kartu i dobili rezultat obdukcije – u pitanju je bila teška upala gornjih disajnih organa. Sve dokumente smo skupili, morali smo da ih prevedemo na srpski i na engleski. Bilo je verovatno da sve to u subotu uradimo i da kovčeg sa njegovim telom u ponedeljak krene. Po dogovoru, nazvao sam njegovog brata i sve mu objasnio. Novac koji smo skupili, pronašli, kao i onaj koji firma izdvaja obećao sam da ću poslati odmah „Vestern unionom”, a štednu knjižicu i ostale dokumente u ponedeljak zajedno sa kovčegom. Za svaki slučaj, pitao sam da li da za primaoca kovčega imenujemo njega ili nekog iz Jovine uže porodice. On je odgovorio da Jova nije planirao porodicu. Kasnije smo tu informaciju dobili i iz drugog izvora.

Iako je na početku izgledalo bezazleno, na kraju se tragično završio jedan život – život čoveka koji je došao u inostranstvo da zaradi neki novac kojim će svoju budućnost učiniti sigurnijom. Nažalost, ostao je bez budućnosti. Nezahvalno je razmišljati šta bi bilo kad bi bilo, ali ne mogu da se otmem utisku da bi sve bilo drugačije da je otišao kod lekara.

Sa njim u stanu živeli su jedan Rus i dva Srbina. Rus je, bojeći se svinjskog gripa, obavio kompletnu lekarsku kontrolu, a Srbima je bila dovoljna njegova kontrola. Pošto je kod njega sve bilo u redu, zaključili su da su i oni zdravi.