Sretni Beograd da bi ga zavoleo

Kada je italijanski reditelj Đuzepe Pičoni pisao scenario za svoj film „Ovi dani” („Questi giorni”), mladalačku, avanturističku priču o četiri devojke i njihovom životnom putovanju kroz samospoznaju i nepredvidive situacije, u glavi je imao Hamburg kao jedno od glavnih mesta filmske radnje. Onda se dogodilo da 2015. godine kao član žirija 43. Festa boravi u Beogradu, zavoli atmosferu grada i njegove ljude, drastično zbog toga promeni scenario i zameni Hamburg Beogradom.

Zato je danas u Pičonijevom filmu moguće videti sve lepote Kalemegdana, Knez Mihailove ulice, Avale, Dorćola, buntovnički bioskop „Zvezda”, ali i našu rediteljku Minu Đukić u jednoj od važnih glumačkih uloga, uz italijanske glumice Lauru Adrijani, Margeritu Baj i Mariju Roveran.

Đuzepe Pičoni za koji dan ponovo stiže u Beograd, na 45. Fest kako bi se poklonio publici posle premijere filma „Ovih dana” u Glavnom takmičarskom programu 3. marta (16.30, Sava centar) i susreo sa beogradskom ekipom koja je učestvovala u njegovom nastanku, predvođenu producentom Aleksandrom Conićem čija je kuća Clockwork Film Production radila servisnu produkciju...

U kom trenutku ste pomislili da ćete film snimati u Beogradu?

Bilo je to tokom Festa, bilo je neverovatno. Prvi put sam došao u Beograd i on me je omađijao svojim lepim zgradama, svojim izgledom stare Evrope. Pomislio sam i da su Beograđani mnogo više nego mi samo središte Evrope. Svidela mi se atmosfera grada, otvorenost ljudi od kojih mnogi govore engleski, pa i italijanski, mnogo divnih mesta, barova, restorana i pomislio sam – zašto ne Beograd kao jedno od mesta gde će biti smeštene junakinje moga filma. 

Među tim junakinjama je i naša rediteljka Mina Đukić?

U toj neverovatnoj energiji Beograda, otkrio sam i bioskop „Zvezda” u kojem je tada održavan stalni protest sa zahtevom njegove zaštite, a među liderima tog protesta bila je i Mina Đukić. Jednog dana sam je i snimio svojom kamerom i pomislio kako bi ona mogla da bude jedna od glumica u mom filmu. Nažalost, nisam uspeo da vidim i njen film „Neposlušni”.

Vaše četiri mlade junakinje u filmu dovodite do vrata sazrevanja i suočavanja sa činjenicom da put života nije posut ružama. Otkud interesovanje za ovakvu temu?

Još uvek se trudim da ostanem u kontaktu sa mladima, jer prošlost i period odrastanja i sazrevanja nisu toliko daleko od mene. Ponekad se probudim sa tim osećanjem da sam još uvek mlad. Ali, postoji to ogledalo kao veliki neprijatelj unutrašnjem osećanju mladosti. Želeo sam da kroz ovaj film prikažem i neka od svojih mladalačkih sećanja na svoje mladalačke greške i traganja.

Početak radnje filma smestili ste u italijansku provinciju, poetsko mesto u kojem može da se sanjari više nego u gradu?

Živeo sam u jednoj takvoj provinciji do svoje dvadesete godine, u vreme kada nije bilo interneta i brzog kontakta sa činjenicama iz spoljnog sveta, ali jeste bilo mnogo kulturnog sadržaja koji nas je ohrabrivao i davao nam motornu snagu da želimo nešto bolje. Da želimo drugačiji život. Bilo je mnogo kulturne inicijative, neke vrste alternative, kurseva scenarija, keramike. Bilo je filmova, knjiga, a ne samo crkvi i škola. Naši snovi tokom mladosti u provinciji, odveli su nas tako mnogo dalje.

Zanimljiv je lik majke koju tumači Margerita Baj?

Bilo nam je lepo sa njom, bila je u stanju milosti. Ona je ulogu majke obradila lagano sa smirenošću koja me je iznenadila. Njena majka je zrela žena koja želi da se oseća mladom, da uživa u životu uprkos svim teškoćama u upravljanju odnosom sa svojom ćerkom. Margerita je svojoj ulozi pristupila bez preterivanja, bez insistiranja. U filmu je ona toliko prirodna. Iznad njene glave svetli taj oreol neverovatne darovitosti. Bila je pravi poklon za sve nas.