Baškiri, dobri ljudi podno Urala

Za vreme mog dugog boravka u Rusiji imao sam priliku da u Ufi upoznam baškirski narod. Kao domaćini oni su na mene ostavili baš lep utisak. Do dolaska u Ufu o ovom narodu i njihovoj republici koja se prostire na padinama južnog Urala gotovo ništa nisam znao.

Baškiri su turkijski narod, govore baškirskim jezikom koji je takođe iz porodice turkijskih jezika. U dalekoj prošlosti ispovedali su tangerizam, religiju starih turkijskih naroda. U savremenoj Turskoj tengerizam je poznat kao „religija boga neba”. Tragovi kulta Tengri kod Baškira su vidljivi u folklornim i etnografskim materijalima.

Islam je prodro među Baškire u desetom veku, a tokom mongolske vladavine (od početka 13. do sredine 16 veka) postao je dominantna religija.

Narod je sačuvao i deo ranijih doislamskih verovanja. Mnogi obredi prilikom rađanja, sahrana i pomena svedoče o paganskoj prošlosti. Slično kao kod Slovena i kod njih postoji duh gospodar vode i duh šume (šurale). Odličan primer verskog sinkretizma su amajlije, gde zajedno sa kandžama i zubima životinja stoje citati iz kurana.  

Specifičnost islama među Baškirima ogleda se u činjenici da verski sinkretizam nije potpuno dominantan. Zapravo elementi narodnih verovanja i prakse zajedno sa islamskom tradicijom i običajima sačuvani su u njihovoj svesti. Veliki otpor starih verovanja i kultova javlja se kod Baškira jer su oni bili formirani kao narod u predislamskom periodu kada je mitologija bila dominantna u njihovoj duhovnoj kulturi.
Krajem 16. veka Ivan Grozni je zauzeo Kazanj (prestonicu susednog Tatarstana) i praktično pokorio tatarski narod. Sledeći su bili Baškiri ali ih je on pozvao da se prisajedine Rusiji. Garantovao ime je pravo na lokalnu vlast, pravo na muslimansku veru, i pravo na zemlju (na koju se plaćao određeni porez).

Baškiri su se obavezali da će ratovati u sastavu ruske vojske. Posle Ivana Groznog, tokom 17. i 18. veka bilo je više baškirskih ustanaka. Oni su se završavali tako što su Baškirima potvrđivana ona prava koja im je obećao Ivan Grozni.

Poslednji veliki ustanak bio je protiv Ekaterine Velike ali je to bio  socijalni, a ne nacionalni ustanak. Vođa Baškira u ovom ustanku bio je Salavat Julajev, danas zaštitni znak i simbol slobode baškirskog naroda. Nacionalni heroj koji je poznat i kao pesnik, njegove pesme su među retkim delima Baškirske literature iz tog perioda.

Pored Rusa i Baškira u Ufi (i Baškotorstanu uopšte) žive i Tatari. To su tri dominantna naroda u ovom delu Rusije. U Ufi i u Baškortostanu  Rusi i Tatari su brojniji nego Baškiri.

Neki Baškiri su mi se žalili kako njihov narod lagano gubi svoj identitet.  U školama u Ufi za baškirsku decu, baškirski jezik je obavezan predmet. Međutim neki roditelji, bez obzira na baškirsku pripadnost, nisu zainteresovani da njihova deca nauče taj jezik. Dosta je i mešovitih brakova (sa Rusima i Tatarima) i ta deca uglavnom ne uče baškirski jezik.

Sa druge strane iz Baškortostana migracije ne idu samo ka Ufi već i ka Kazanju i dalje ka Moskvi. Tamo se slabije uči baškirski i kad se odsele  još brže gube identitet.

Tatrski jezik dosta je sličan baškirskom i ja ne mogu da razlikujem da li neko govori jedan ili drugi. Zato umesto razlika na mene su sličnosti i zajedništvo ostavili lepši utisak. Razlike su sporedne, a u međusobno uvažavanje je uvek prisutno.

Zajedništvo ovih naroda traje više od četiristo pedeset godina. Zajedno su ovi narodi preživeli mnogo ratova, revoluciju, represije, Lenjina, Staljina...

Goran Antonić, Rusija