Prizvuk mrskog elitizma

Norveški naučni stil zvuči naivno, rekli su, prema anegdoti koju sam jednom čula, studenti skandinavskih jezika iz jedne slovenske zemlje, a njihov gostujući predavač iz Norveške se ljutnuo. Mladi ljudi iz zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka su navikli na stroge granice između svakodnevnog i akademskog registra. Norvežanima će pak takva razgraničenja uvek nositi prizvuk mrskog elitizma. Koliko je samo vanjezičkih uticaja dovelo do tog međunarodnog skandala u malom, koliko duboko u prošlost sežu te različite predstave o naučnom radu i naučnom stilu!

Ideologija ravnopravnosti izvršila je veliki uticaj na norveški književni jezik. Od 19. veka postoje dva ravnopravna norveška književna jezika, potekla iz različitih dijalekata pa i sociolekata. Ti jezici, bukmol i ninošk, imaju zasebne pravopise i normativne gramatike. Ali ni tu nije kraj normativističkoj ravnopravnosti. Dozvoljen je velik broj dubleta – neka imenica može biti muškog ili ženskog roda, neki gramatički oblik se može tvoriti dodavanjem ovog ili onog nastavka. Kada Per Petešun (npr. „Odbijam”, 2013), dosledno gradi prošlo vreme dodavanjem nastavka -a na osnovu, on time signalizira da junak koji nam se obraća pripada radničkoj klasi iz norveške prestonice i njene okoline, te naglašava njegovu vezanost za takvo poreklo, koja se tematizuje i na drugim jezičkim nivoima u tekstu. Taj lep odjek suštine u formi na srpski se može prevesti jedino uz kršenje književne norme, iako je Petešun ne krši na svom jeziku.

Dok afirmacija društvene ravnopravnosti kroz gramatičke nastavke može delovati egzotično, okretanje od elitizma u humanističkim publikacijama nije tako neobična pojava ni na ovim prostorima. U Skandinaviji i drugde u svetu je već četrdesetak godina, a kod nas možda nešto kraće, zastupljena praksa da priznati naučnici objavljuju svoje radove u formatu prilagođenom „široj publici”. Dobitak je obostran, čitaocima koji se nisu školovali za teme koje ih zanimaju pruža se mogućnost da se o njima informišu kod istinskih stručnjaka umesto da popuste pred nasrtajima pseudonaučnog štiva, dok autori dobijaju priliku da dopru do šireg auditorijuma. Ipak put koji jedan norveški univerzitetski profesor mora preći da bi svoj rad popularizovao i obratio se „široj publici” relativno je kratak. Današnji profesori i sami su studirali u okruženju u kojem je student sa profesorom na „ti”, a ta neformalnost uticala je i na njihov pedagoški izraz. Neki su se, poput istoričara ideja Berg-Eriksena (npr. „Niče i moderna”, Karpos, 2014), etablirali kao rado viđeni predavači i na skupovima izvan akademske sredine.

Delo iz oblasti humanistike definiše njegova tema i ozbiljnost kojom se njoj pristupa, a ne autorska intencija da pisanje o njoj zvuči manje zastrašujuće neupućenom uhu. Iz obzira prema ustaljenoj terminologiji date discipline u ciljnom jeziku, prevodilac će možda morati da upotrebi nešto više latinskih, grčkih i hibridnih reči, ali ono što prevod pojedinačnog dela ne može preneti jeste širi kontekst jedne kulture neposrednosti i pristupačnosti naučnog rada kao javnog dobra.

Prevoditeljka beletristike i humanistike pretežno s norveškog jezika