Spasonosna zaostalost

Za početak jedan ovojesenji vic iz Šumadije. Jedan naš gastajbajter, recimo, neki Milisav, juri „merdžom” po seoskom sokaku i naleće na stado ovaca iza krivine. Nekoliko brava u jarku. Vozač s nakrivljenim šeširčetom, čačkalicom u zubima i sunčanim naočarima kroz otvoren prozor zamera baki sa štapom u ruci, koja se jedva izvlači iz neke jaruge na put, što bolje ne čuva ovce nego ih tera po putu. Ona ga grdi i traži da joj plati povređene ovce. Posle kraće svađe Milisav ipak pristaje da baki kao odštetu plati 100 evra. Na to će ona:„ A šta su ti to evri? Daj ti meni dinare”. „U bre, baba, ala si zaostala”, reče Milisav, a baka će na to: „Da ja nisam zaostala ti bi i mene zgazio”.

Naravoučenije – nije uvek loše biti koji korak pozadi iz prvih.

U tom smislu mogu se razumeti i argumenata nekih naših političara, ali i ekonomista o prednostima Srbije u aktuelnoj svetskoj finansijskoj i ekonomskoj situaciji. Dobro je kažu što naše finansijsko, a pogotovo tržište kapitala nisu u toj meri razvijeni da bi se na njima razigravale velike svetske firme, a mi ulagali u unosne poslove zbog kojih je nestalo američko hipotekarno tržište.

Portfelji naših banaka su, što se toga tiče, čisti. Nema loših hartija od vrednosti niti su naše banke pravile rizične poslovne „ekskurzije”.

Dok se, dakle, drugi budu bavili sobom i lečili posledice rđavih poslovnih odluka, mi se rasterećeni takvih muka možemo okrenuti sebi i svojim problemima. Sve naizgled kao Bog, ali problem je u tome što mi već poodavno ne možemo da živimo i radimo bez sveta i njegovih para. A svet je, pa i Evropa, počeo da kuburi sa likvidnim novcem. Skače mu cena. Svi zaziru od novih rizika. Mali akcionari i štediše strepe za svoje pare.

Dobro je, kako bi ona baka rekla, što smo „zaostali”, jer u globalnoj kockarskoj igri na američkom hipotekarnom tržištu nismo ništa izgubili, jer do tamo nismo mogli ni da stignemo, čak i da smo hteli. Naša je nevolja što je rušenje američke finansijske svetinje na Volstritu povuklo za sobom i one od kojih smo mi, ovako mali i „zaostali”, pozjamljivali pare, a oni ulagali koju milijardu dolara u naša preduzeća. Tog novca, gotovo siće u odnosu na sume koje se spremaju za lečenje finansijske krize i izvlačenje privreda iz recesije, dogodine, verovatno, neće biti u istom iznosu za nas.

A to već može biti problem, jer deset milijardi evra naših deviznih rezervi, od kojih je veći deo, kako tvrdi guverner Radovan Jelašić, položen kod Američkih federalnih rezervi ili Dojčebanke, kao najpouzdanijih svetskih finansijskih institucija, ne može da nam reši ni jedan od tih problema. Konačno, one za to u najvećoj meri – i ne služe.

Moramo, dakle, stranim investitorima da ponudimo nešto više i bolje od onoga što drugi daju kako bi došli baš kod nas. Iz interesa. Ne bi li i mi malo izašli iz „zaostalosti”. Bez toga ostadosmo u svom balkanskom jarku sa sve opasnijim rastom trgovinskog i platnog deficita, koje ne možemo da „ispeglamo” bez te tri-četiri milijarde dolara stranih direktnih investicija i još toliko doznaka naših ljudi iz dijaspore.