Porodična tradicija u šoljici za čaj

Ovo priča o porodičnim vrednostima i kontinuitetu pokazuje kako male stvari, poput šolja za čaj, mogu da nose duboko emocionalno značenje i povežu tri generacije.

Porcelan ovde nije predmet, nego simbol porodičnog nasleđa, truda i ljubavi koja prelazi granice i vreme. Porodična tradicija i vrednosti su ono što nas čini onim što jesmo, bez obzira na to gde se nalazimo. I da ponekad, najveće blago nije u novcu ili tehnologiji, već u onome što nas povezuje sa našim korenima.

Moja pokojna tašta imala je najbolji porcelan u čitavom soliteru u rodnom gradu. Znale su to sve njene komšinice – one iz radničkih porodica gledale su ga sa divljenjem, a žene oficira sa željom da nadmaše njenu kolekciju.

Ostala je neprikosnovena kraljica šoljica sve dok se nije raspala Jugoslavija, a sa njom i san o velikom porcelanskom takmičenju. 

Ali ljubav prema porcelanu nije nestala – prešla je na njeno najmlađe dete, moju suprugu, koja je od troje dece bila najambicioznija. Porodične vrednosti se ne gube, one samo pronalaze nove puteve. 

U rodnom gradu nam je frižider bio prazan, ali kad smo stigli u Australiju, prvo smo napunili frižider, a onda smo krenuli da punimo život engleskim porcelanom. Jer hrana je prolazna, ali porodične tradicije su večne. Moja supruga je zacrtala cilj, a ja sam, kao dobar muž i otac, podržao njenu želju da očuva deo porodičnog nasleđa. 

Najpre smo otišli u ekskluzivnu prodavnicu u centru grada. Vratili smo se sa jednom šoljom za čaj – sve ostalo bilo je preskupo za naš džep. Ali rešenje sam pronašao u starinarnicama i na buvljim pijacama. Fasciniralo me je što se ovde ništa ne baca, dok kod nas postoji verovanje da u stvarima preminulih živi njihov duh, pa ih se odmah rešavamo. Mi smo, međutim, odlučili da duhove sačuvamo – u vidu porcelana. 

Godinama se vitrina polako punila engleskim porcelanom. Svaka nova šolja bila je deo jednog većeg mozaika – priče o kontinuitetu, o trudu i ljubavi. 

Ali s vremenom, supruga je izgubila interesovanje. Nije bilo više takmičarki, nije bilo rivalstva. 

Kako kažu, ko zna zašto je to dobro – ja sam postao čuvar porcelana. Kada sam već obezbedio sve što je potrebno za svakodnevni život, pronašao sam radost u traženju lepote u starim, finim stvarima. Očuvanje porodičnih vrednosti dobilo je novi oblik. 

I tu bi mogao da bude kraj priče. Ali nije... 

Dobili smo zeta Engleza. Pomislio sam – vitrina je spašena! 

Ali zabluda je kratko trajala. Zetovi roditelji danas piju čaj iz čaša "Made in China". Sjaj britanske imperije danas se čuva samo u Bi-Bi-Si-jevom televizijskom serijalu  „Antiques Roadshow". 

I tu bi mogao da bude kraj priče. Ali nije... 

Uz sva razočarenja i moje godine koje "broje dane", dogodilo se nešto prelepo. Unuka Mila bacila je oko na vitrinu. Već je polovinu predmeta prenela u ćerkinu kuću... 

Suze mi naviru. Ne mogu više da pišem.  Vitrina sa engleskim porcelanom je spašena. 

Slava tašti, hvala supruzi, i neka naša unuka Mila bude novi čuvar porodičnih vrednosti.

Džordž Đole Petrović, Melburn

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika