Mesto gde je pivo jeftinije od vode

Nedavno sam se doselio u Prag — grad stotinu tornjeva, jedno od najlepših mesta na svetu sa najbolje organizovanim javnim prevozom u Evropi. To je grad besprekorno čistih ulica koje gotovo enciklopedijski pokrivaju arhitektonske stilove od romanike i gotike do modernih, poput Kuće koja pleše.

Važno je zbog mnogih napomenuti i da je samo ovde pivo jeftinije od vode. Ono što svakome ko provede makar nekoliko dana u Pragu ne može da prođe neopaženo jesu male, samostalne prodavnice koje se ovde zovu „večerke“. To su dućani koji rade do kasno, često i non-stop. U njima, gotovo po pravilu, rade Vijetnamci.

Ove radnje se nalaze posvuda, skoro u svakoj zgradi. Bez obzira na nešto više cene one su zgodne za neke sitne potrepštine. Na primer, kad zafali jedna šargarepa ili litar mleka, skoknete do prizemlja zgrade umesto kao nekad idete do komšije da pozajmite.

Nešto malo ređe ali svakako u velikom broju prisutni su i restorani s vijetnamskom hranom, potom kineskom, tajlandski saloni za masaže, kao i prodavnice kebaba i sličnih proizvoda čiji su vlasnici Arapi sa Bliskog istoka.

Nasuprot večerkama, restorani sa azijskom brzom hranom su mnogo jeftiniji. I dalje se ne osećam dovoljno samopouzdano da naručujem hranu na češkom jeziku. Kada kupujem u vijetnamskoj radnji sve osim 'dobar dan' i 'doviđenja' kažem na engleskom, jer samo te dve fraze izgovaram na češkom. Znam da svi oni, bez obzira odakle potiču, tečno govore češki, a mnogima je zapravo češki maternji jezik jer su bar jednu generaciju odrasli ovde. To važi i za Tajlanđane i Arape takođe.

Ove tri zajednice, od kojih vijetnamska svakako prednjači, dobro su integrisane u češko društvo. Pa čak i za mene koji sam se navikao na njihove restorane i prodavnice, teško je zamislivo kakvu bi prazninu ostavile da ih nema. Postali su jedan od prepoznatljivih crta grada. Vijetnamci su jedan miroljubiv, radan narod.

Počeli su da dolaze krajem 20. veka, uglavnom kao radnici u periodu komunističke vladavine, a kasnije su se nastanili u većem broju, naročito nakon pada komunizma. Danas, oni imaju ne tako mali uticaj na ekonomiju grada u maloprodajnom, gastronomskom i trgovinskom sektoru. Preuzeli su od Čeha „manje atraktivne“ poslove iz ovih sektora i koegzistiraju neometano dajući tako poseban „vajb“ gradu.

Upravo ovo može biti odličan primer za multikulturalnost, naročito ako se odnosi na starije, prve generacije koje su ovde došle „trbuhom za kruhom“, bez mnogo pokazivanja svoje kulture. Tihi suživot Vijetnamaca i svega što su oni doneli sa sobom postojao je u pozadini dugo vremena.

Bez svesti da će kasnije, u drugoj, možda i trećoj generaciji, uzrokovati nešto drugačiju pojavu, poguranu društvenim promenama, obrazovanjem i tehnološkim napretkom mladih Vijetnamaca, kada će doći do njihove sve veće asimilacije.

Ova zajednica sada za Čehe i jeste integralni deo Praga i praškog „vajba“ i transformiše se iz pukog postojanja pored bogate češke kulture u kompletno integrisane sada već Čehe vijetnamskog porekla — pravi primer interkulturalnosti.

Iako statistike Čehe prikazuju kao netrpeljive prema manjinama, toga prema Vijetnamcima apsolutno nema. Nasuprot Česima, Srbi su jedna od najmanje rasističkih zemalja na svetu, ali sam siguran da Vijetnamci ne bi uspeli da osvoje naše tržište pored lokalne gastronomske ponude, bez obzira na domaće gostoprimstvo. Teško je i zamislivo da se po Beogradu umesto pljeskavice prodaju vijetnamske supe.

Fenomen transkulturalnosti takođe je prisutan, baš onamo odakle sam i počeo — u restoranima. Tu postoji mala razmena gastronomskih običaja i razmena sastojaka u gastronomskim specijalitetima. Česi su već odavno na svoj jelovnik uvrstili „fo“, tradicionalnu supu ili „bun ča“ salatu sa mesom, dok Vijetnamci, kao i mnogi drugi Azijati, u pripremi ovih jela koriste domaće, lokalne sastojke i prilagođavaju hranu lokalnom stanovništvu.

Ova tri fenomena nisu samo teorijski koncepti, već živi društveni procesi koji oblikuju savremeni život, dodajući već bogatoj praškoj kulturi nove slojeve i jedinstveni identitet.

Nikola Barać, Prag, Češka

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika