Место где је пиво јефтиније од воде

Недавно сам се доселио у Праг — град стотину торњева, једно од најлепших места на свету са најбоље организованим јавним превозом у Европи. То је град беспрекорно чистих улица које готово енциклопедијски покривају архитектонске стилове од романике и готике до модерних, попут Куће која плеше.

Важно је због многих напоменути и да је само овде пиво јефтиније од воде. Оно што свакоме ко проведе макар неколико дана у Прагу не може да прође неопажено јесу мале, самосталне продавнице које се овде зову „вечерке“. То су дућани који раде до касно, често и нон-стоп. У њима, готово по правилу, раде Вијетнамци.

Ове радње се налазе посвуда, скоро у свакој згради. Без обзира на нешто више цене оне су згодне за неке ситне потрепштине. На пример, кад зафали једна шаргарепа или литар млека, скокнете до приземља зграде уместо као некад идете до комшије да позајмите.

Нешто мало ређе али свакако у великом броју присутни су и ресторани с вијетнамском храном, потом кинеском, тајландски салони за масаже, као и продавнице кебаба и сличних производа чији су власници Арапи са Блиског истока.

Насупрот вечеркама, ресторани са азијском брзом храном су много јефтинији. И даље се не осећам довољно самопоуздано да наручујем храну на чешком језику. Када купујем у вијетнамској радњи све осим 'добар дан' и 'довиђења' кажем на енглеском, јер само те две фразе изговарам на чешком. Знам да сви они, без обзира одакле потичу, течно говоре чешки, а многима је заправо чешки матерњи језик јер су бар једну генерацију одрасли овде. То важи и за Тајланђане и Арапе такође.

Ове три заједнице, од којих вијетнамска свакако предњачи, добро су интегрисане у чешко друштво. Па чак и за мене који сам се навикао на њихове ресторане и продавнице, тешко је замисливо какву би празнину оставиле да их нема. Постали су један од препознатљивих црта града. Вијетнамци су један мирољубив, радан народ.

Почели су да долазе крајем 20. века, углавном као радници у периоду комунистичке владавине, а касније су се настанили у већем броју, нарочито након пада комунизма. Данас, они имају не тако мали утицај на економију града у малопродајном, гастрономском и трговинском сектору. Преузели су од Чеха „мање атрактивне“ послове из ових сектора и коегзистирају неометано дајући тако посебан „вајб“ граду.

Управо ово може бити одличан пример за мултикултуралност, нарочито ако се односи на старије, прве генерације које су овде дошле „трбухом за крухом“, без много показивања своје културе. Тихи суживот Вијетнамаца и свега што су они донели са собом постојао је у позадини дуго времена.

Без свести да ће касније, у другој, можда и трећој генерацији, узроковати нешто другачију појаву, погурану друштвеним променама, образовањем и технолошким напретком младих Вијетнамаца, када ће доћи до њихове све веће асимилације.

Ова заједница сада за Чехе и јесте интегрални део Прага и прашког „вајба“ и трансформише се из пуког постојања поред богате чешке културе у комплетно интегрисане сада већ Чехе вијетнамског порекла — прави пример интеркултуралности.

Иако статистике Чехе приказују као нетрпељиве према мањинама, тога према Вијетнамцима апсолутно нема. Насупрот Чесима, Срби су једна од најмање расистичких земаља на свету, али сам сигуран да Вијетнамци не би успели да освоје наше тржиште поред локалне гастрономске понуде, без обзира на домаће гостопримство. Тешко је и замисливо да се по Београду уместо пљескавице продају вијетнамске супе.

Феномен транскултуралности такође је присутан, баш онамо одакле сам и почео — у ресторанима. Ту постоји мала размена гастрономских обичаја и размена састојака у гастрономским специјалитетима. Чеси су већ одавно на свој јеловник уврстили „фо“, традиционалну супу или „бун ча“ салату са месом, док Вијетнамци, као и многи други Азијати, у припреми ових јела користе домаће, локалне састојке и прилагођавају храну локалном становништву.

Ова три феномена нису само теоријски концепти, већ живи друштвени процеси који обликују савремени живот, додајући већ богатој прашкој култури нове слојеве и јединствени идентитет.

Никола Бараћ, Праг, Чешка

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика