Baš izgledaš kao stranac

„Bre, izgledaš baš kao stranac, rekla je tetka, kada me je ugledala, posle tri godine provedene u Kanadi.

I odeća ti je drugačija.

I čini mi se i malo taj akcenat, a?

Čudan si mi nekako, ali, blago tetki kad sam te videla.

Dođi da te tetka zagrli”.

„Nisam tetka, nisam, samo ti se čini”, nasmejao sam se, sretan što se vidimo, i zagrlio čvrsto uz grudi.

„Što se tiče garderobe, Kinezi su i tamo i ovde”.

Setio sam se tog razgovora od pre desetak godina. I kako su one prolazile, izgledam sam sebi sve više kao stanac. Mislim ne samo po garderobi, koja se tamo nosi i jedino može kupiti, već sam se poprilično uklopio u svakodnevni život, u skladu sa –„kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin”.

Engleski je sada mnogo bolji nego kada sam došao u Kanadu, mislio sam na tom jeziku, čitao knjige, „bio sam član biblioteke”, što bi rekao Radovan III, imao nekoliko kreditnih kartica ali ne i novca u džepu, plaćao sam taksu na kraju godine, koristio internet za plaćanje računa, stajao mirno u redu ako je bio red, nisam se nervirao na gužvu u saobraćaju niti pijan vozio auto.

Govorio sam „thank you” ljubazno, sa osmehom, naravno, ili ono univerzalno „sorry” koje je prikladno reći, u svakoj prilici kada nekog gurneš ili dodirneš slučajno, kada nisi čuo šta ti je neko rekao, ali i kad ti je stvarno žao zbog nečeg ozbiljnijeg.

U liftu bih započinjao priču o vremenu.

Pio sam kafu u „Starbucks”-u, „Kilkenn”-u pivo uz „fish and chips” u bašti na Queen street-u.

Odlazio na godišnju kontrolu kod porodičnog doktora, vikendom se viđao sa prijateljima, slavio rođendane sa onim „happy birthday to you”, oblačio odelo i kravatu za Cristmas parti u kompaniji gde sam radio, za koncert „Nutcracker-a” u pozorištu i još par puta tokom godine kad bih to poželeo. 

Da, sve više sam stranac tako da me je teško razaznati među njima. (Sem, možda, još po akcentu).

Reklo bi se, savršeni stranac, uklopljen u vrednosti i merila ovog društva. Asimilacija, što bi rekli.

-Pa, šta sad u vezi toga?

Tokom redovnih, dvogodišnjih dolazaka u Beograd, (i još mislim da mi je kuća tamo), na odmor i obavezu, jer to postaje u neku ruku, obilaskom svih onih o kojima sam mislio da bi ih trebalo videti, osetio sam da polako i tamo sve više postajem stranac.

Počelo je da mi smeta sve ono što nije isto kao u Kanadi. Od kasirke koja sedi i ne pakuje kupljene stvari u kesu, bez osmeha, od ulaska preko reda za dobijanje nekih dokumenta, od gužvi u autobusu, od pešačkih prelaza, od plastičnih kesa koje cvetaju po drveću, od oronulih fasada, dotrajalih liftova.

Ili, sam jednostavno zaboravio da je i meni tako sve to izgledalo normalno, jer smo svi oguglali na već viđeno. Sve to i nekako, da se nije osećala neka ravnodušnost u susretima.

Nema puno pitanja o tome kako živim, kako se osećam tamo, sem ono uobičajno: Kako si? Nisam te video neko vreme. Nekad bez želje da se sačeka odgovor. Dnevna politika, serije na televiziji koje se ne mogu propustiti zbog nekoga ko je „baš sad je našao da dođe”, željan da ih vidi.  Malo je onih koji se zbilja obraduju susretu, koji ti kažu:

- Zar već moraš nazad?

Muče nas različiti problemi ili raduju druge stvari. 

Mladost porasla, znaju o meni onoliko koliko im roditelju ispričaju. Željan sam da sa nekim podelim uspomene i sećanja na školske dane, na vreme provedeno sa prijateljima na odmoru, na poslu ili kafani.

Znam da se teško živi, nezaposlenost, besparica je, malo je osmeha na licima prolaznika. Pa pak, ulice su pune, kafići rade, mladost lepo obučena.

Kafana više nije svima dostupna, ali iz nekih još uvek dopiru primamljivi mirisi roštilja. Živa muzika, da, kako bez nje. Odem u kafanu „Lipov lad”, iz navike. Nema onih sa kojima sam tu provodio noći. A nekad su konobari znali šta piju redovni gosti. 

Tamo, uz koju rakiju, meze, razvije se priča, otvori se duša, vrati se u neka vremena i to je dovoljno. Posle se rastanemo.

Ostane osećaj da nekome od njih baš i neću nedostajati, onoliko koliko će oni meni, kada se vratim tamo gde sam pravi stranac.

Provedem neko vreme u Dubrovniku, pijem kapućino u bašti Gradske kafane i tamo, opet, izgledam kao pravi stranac. Obilazim grobove, položim cveće, upalim sveću, popušim cigaretu u društvu najmilijih, kojih je svake godine sve više, baš tu na Novom groblju.

Samo sa najbližima je rastanak težak. Dok letim preko Atlantika, svaki put osećam, da i u Beogradu postajem sve više stranac. Dok letim preko Atlantika, radujem se što se vraćam tamo, u Toronto, u kome se sve više osećam baš kao stranac.

Tu bar živim kad je već tako određeno. Tu sam sa svojim unukama, rođenim u Kanadi. Tu se radujem izlascima sunca. A i mlađi sam za šest sati nego kući, zar ne?

Miodrag Topić, Toronto

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika