Ко је чији писац

Писац Никола Маловић недавно је Библиотеци града Београда упутио захтев да се његове књиге повуку из одељка под називом Црногорска књижевност, што еј у овој установи и прихваћено.

Маловић је рођен у Котору, и живи и ради у Херцег Новом, и по свим библиотечким мерилима јесте црногорски писац. Ипак, добродошло је да знамо интимно осећање аутора у коју националну књижевност желе да буду сврстани. У црногорским библиотекама Маловића воде као српскохрватског писца, као и Андрића, наглашава Весна Булајић редактор стручног каталога у Библиотеци града Београда, објашњавајући проблем још увек актуелних подела у култури.

Некада исти српскохрватски језик и књижевност и једна држава, а сада различите државе: Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија; као и много проблема и емоција у поделама.

„Чији је Његош, чији је Андрић, то свако одређује према свом осећању. Андрић је и српски, и хрватски и босанскохерцеговачки писац. Десница је тако „лутао”… Код нас, у Србији, традиција остаје недирнута, Андрић, Његош, Меша Селимовић, Стефан Митров Љубиша, остају српски писци, ништа се ретроактивно не мења. Црногорски и босанскохерцеговачки писци су само они савремени”, каже Весна Булајић.

Одређивање ко је чији писац, у Библиотеци града Београда обавља се у складу са међународним стандардима. Тако да је и класификација књижевности, као и свих других уметничких области, њима ограничена. Ипак постоје и неке зачкољице…

– Подела писаца обавља се према таблицама УДК система – универзалне децималне класификације. То је међународна шема за класификацију библиотечке грађе, коју примењује не само Библиотека града Београда, већ и целокупно српско библиотекарство, као и оно у бившим земљама СФРЈ. У тим таблицама дати су одређени бројеви за све националне књижевности у свету, и међу њима се налазе и они за писану уметност на нашем терену. Тако постоји број за српскохрватски језик и књижевност, за српски језик и књижевност, за хрватски језик и књижевност, за словеначки, као и за македонски, објашњава Весна Булајић, истичући затим оно што је важно: да посебни бројеви не постоје за црногорску књижевност, као ни за босанскохерцеговачку, те су тако могуће импровизације.

Према речима наше саговорнице, у складу са тим, и од већ постојећих бројева, библиотекари треба да класификују књижевну грађу.

– Док је постојала СФРЈ постојала је српскохрватска, словеначка и македонска књижевност, а након распада земље, примењује се принцип који важи за класификацију целокупне светске књижевности. Код класификације литературе важан је језик на којем аутор пише, у комбинацији са држављанством писца и местом живљења, као и тиме која културно-социолошка средина утиче на њега. Именује се директно, не закулисно у смислу: српска књижевност у Црној Гори, већ црногорска књижевност, као што се каже америчка књижевност, а не енглеска књижевност у Америци, истиче Весна Булајић, прецизирајући да није било проблема да се одвоји српска од хрватске књижевности тамо где је то јасно, али је проблем настао управо код босанскохерцеговачке, и црногорске књижевности, која је одувек и третирана као део српске литературе.

Она то и данас јесте, с тим што се по одвајању Црне Горе, уз број, који означава српску књижевност, додаје географско одређење да дело настаје у Црној Гори..

Литература БиХ добила је назив по држави, како каже, међутим, у њеним оквирима заступљена је српска књижевност у БиХ, хрватска и муслиманска литература у БиХ, то су осетљиве финесе. Даље, наслеђе које је већ утврђено до распада Југославије остаје недирнуто, и оно се не именује ретроактивно, тако да код нас Његош и даље спада под српску књижевност, као и Меша Селимовић, као и сви писци који су црногорског порекла, али живе и раде у Србији.

– То што и Црногорци Његоша доживљавају као свог писца треба разумети, зато што сваки народ који се осамосталио на тлу бивше Југославије жели да дефинише своје културно наслеђе. У све је, са свих страна, укључено много емоција, и тако настају проблеми, мишљења је наша саговорница, отварајући још један проблем – писаца који често мењају место боравка, или који су у дијаспори. Таквим писцима, објашњава, додаје се и одређење земље у којој сада живе. На исти начин класификује се и инострана књижевност.

Марина Вулићевић