У Шведској речи мере на кантар

Стајао сам пре много година на тераси и гледао ка хоризонту, ту где су се састајали небо и јаловиште руде бакра. Знао сам да ћу једног дана отићи из Бора. Недуго затим стајао сам на Калемегдану, одмах изнад места где је некада била Шведска амбасада. Сузне очи шарале су потес од кровова Новог Београда до торњева Земуна. Тужна мајка је стајала пар метара иза мене.

Ове године у децембру сам квит са Србијом – пола живота сам провео у Србији, пола у Шведској. Преселио сам се након што је „Савезничка снага” силом „аргумената” дејствовала по „Племенитом наковњу”, (између којих се тада пуким случајем нашла СР Југославија), и лепо ми објаснила да је ипак дошло време да се иселим из земље у којој је 3,5 милиона мушкараца убеђено да боље познају фудбал од актуелног селектора  репрезентације.

У Шведској сам брзо приметио да су људи пажљиви, одмерени, мере речи на кантару. Дешава се да износе неку тврдњу или анализу неке ситуације па им се поткраде неодлучност кроз додатак „или, не знам”, и остане да виси као реп.

У тој узречици се крије позив на саговорниково мишљење да би се расветлиле позиције и тиме избегла евентуална непријатност или, не дај Боже, неки конфликт који је скоро па табу у шведском друштву. У најбољем случају постиже се консензус, у најгорем случају се сложе око тога да се не слажу. И вук сит и овце на броју.

Претпостављам да је та потреба за расветљавањем позиција међу саговорницима иста на читавој планети. У већини случајева заправо се ради о маничној потреби људи да једни друге категоризују, трпају у кош, да би тако могли једни на другима да присиле своју гарнитуру (не)знања и предрасуда.

Овде је људима традиционално тешко да комуницирају, а још им је теже кад не могу да те стрпају у свој калуп. А има их доста. Колико људи толико калупа. Због тога стрепим од сваког питања: „Одакле си?”

Одговор „из Србије” у већини случајева није ништа добро. Имам пријатеља који ради као таксиста, иначе Босанац јеврејског порекла, па кад га питају одакле је само им каже „Гармиш-Партенкирхен”. Следи благотелећи поглед и промена теме. Сигурно је изгубио дане живота разглабајући о Југославији и рату са људима који ни географски не знају где се налази бивша Југа.

Шведска смиреност и спорост ме подсећа на Енте, дрволики народ из Толкијенове трилогије „Господар прстенова“, који споро причају и чија заседања могу да трају читаву вечност. Срби ме, по овој трилогији,  подсећају на оне несрећне, несложне људе који се стално туку са неким змајевима и демонима.

Нико боље Србе описати не може од Срба самих – српски грб, двоглави орао, слика и прилика Србије – две главе у једном телу, свака на своју страну гледа. Тако и Срби, свако на своју страну вуче. Ил’ си наш, ил’ си њихов, партизан или четник, про-ЕУ или про-Путин, црно-бели или црвено-бели, и тако у недоглед.

Претпостављам да су захваљујући тим својим особинама, које су просечном Србину несхватљиве и помало смешне, Швеђани успели себи да створе друштво у коме свакодневица не жуља.

После дуже паузе, овог октобра стигао сам у кишни и хладни Београд. Иако долазим из предворја Северног пола увек ми је зима била хладнија овде. Северна хладноћа ми је безболнија, иако штипа образе, кочи лице и пале ми се прсти од ње. Ваљда зато што ми је још страна па ме зато мање боли. Северна хладноћа је јасна, бритка, апсолутна хладноћа – подсећа ме на смрт.

Ова наша, влажна хладноћа ме више погађа – увлачи ми се под рукаве, клизи низ врати и леђа па иде даље под кожу и кости тако да ми је код нас увек контра-хладно - од сржи према споља.

Као нека дуга и тешка болест. О кошави не желим да причам, слабо се знамо а и то што сам осетио на својој кожи ме није одушевило, па сам са њом на „ви“.

У Стокхолму живим али после свих ових година и упркос свим доживљајима и драгим сећањима ипак није постао део мене. Пословни смо. Добра је то база али је као неко хипер-урбано село које се до последње хамбургерџинице и кафе-бара труди да опонаша Њујорк.

Стокхолм је по мени следећа карикатура – шведски пар прилази кафе-бару који је ове године рангиран као најбољи кафић у најбољем Нордијском водичу за кафиће. Таман стижу на бранч. Под руком носе плетену корпу пуну вргања и лисичарки.

Он – трендно освешћен младић, до пола дрвосеча од пола денди, украшен обавезним морнарским тетоважама, брадом на којој би му и Распућин позавидео и помпадур-фризуром а ла Дејвид Бекам. Не отвара јој врата, наравно.

Она – креативна девојка са хонорарним медијским послом, захваљујући којој бутици половне одеће у граду цветају. И не очекује да јој се отворе врата, наравно. Обоје су поборници равноправности полова, то заједно са пасијом за очување вредности хипстерског покрета тј. спремност да се прихвати шта год је популарно у том трену, и ако се то нешто промени спремни су да се и они промене са тиме.

У овом трену је популарно одседање у дизајнерским хотелима, посете интимним бутик-фестивалима који комбинују изврсну храну са одличном музиком и еклектичан музички укус – оно као, танго ансамбл свира ствари Бјорка на ромској свадби.

Наш пар корача по ретро дрвеном поду у својим гуменим чизмама марке „треторн” (мада марка њима никада није била важна, наравно) са којих отпада суво лишће, блато и маховина, тону лагано у кул фотељу данског дизајна. Наручују по кафу прављену од „Yellonj Bourbon“- зрна коју је власник кафића својим рукама брао на малој породичној фарми на сунчаним падинама региона Ел Пасти у Ел Салвадору.

Уз кафу иду обавезни француски колачи без глутена печени у зиданој пећи. Кафић пушта свој хип микс на Спотифају, значи све између ЛЦД Саундсистема и млаке фолк музике из реклама за банке. Они слушају свој хип микс на Спотифају – свако у својим слушалицама, наравно.

Па не би ваљда разговарали? Шарм урбаног севера. Мени не штима.

Милош Радуловић - Шведска

Пишите нам - Поштовани читаоци, рубрика „Мој живот у иностранству” намењена је, пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље. 
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије. ​
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected] 
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама. - Ваша Политика