Ајвар, ничије и свачији

Енглеска певачица албанског порекла Дуа Липа вероватно зна да пева и згодна је женска, али с кувањем сигурно нема благе везе, тешко да би ваљану кајгану умела да припреми. Ипак, успела је целом свету да одржи предавање о кулинарству, односно о ајвару као оружју у борби за националне интересе проглашавајући га за „албански бренд”.

Одговор Србије свео се на подсмех и спорадично гунђање, а познаваоци светских кухиња су затечени изостанком реакције Словеније, која је тај специјалитет одавно заштитила као свој, иако у тој европској држави паприке има колико и у осредњој лесковачкој башти!

Чија је ракија

Посебно је занимљив случај Бугарске и Румуније, које већ деценијама воде тихи рат око ауторских права на ракију, као што и Американци читавом свету продају хамбургер као свој, а када би им неко предочио да је и чувени хот-дог такође немачког порекла, сигурно би му увели санкције.

Свако би ставио руку у ватру да су шпагети с Апенина, пиво с обала Балтика, а вино средоземна радост.

Нису!

Шпагети су кинески, пиво сумерско, а вино библијско, старозаветно.

Постојбина бибера нису Индија и Индокина, већ Абисинија, кисели купус је арапски, док сармице припадају Селџуцима, ако их нису покупили негде успут као сувенир са својих освајачких похода. Кукуруз је приспео у Стари свет из Латинске Америке тек у 17. веку у пртљагу конкистадора, а с те адресе потичу и чувене украсне биљке парадајз и ванила. Роштиљ и кисело млеко су пореклом с Кавказа, татарски бифтек је заправо монголски, пилав цигански, бродет антички, кромпир је Александар Велики донео из Авганистана, док српски свадбарски купус у Норвешкој називају – норвешки.

Око „ауторских права” понекад се закрве и рођена браћа, а да неће прве комшије. Слабије се зна да се сјенички сир, који је заштићен по географском пореклу јер је с Пештери, производи у две варијанте: српској и муслиманској. Наиме, браћа муслимани претходно с млека скидају мрс па им је сир „тањи” или полумастан, иако подједнако укусан. Пирот има сир и пеглану кобасицу, због којих им за сваки празник тих специјалитета у госте наиђу комшије Бугари у стотинак туристичких аутобуса и ко зна колико путничких аутомобила због доброг провода, али и потајне намере да им преотму рецепт. Срећом, узалуд.

Код нас, у Србији, заштићено је по географском пореклу 47 намирница, а међу њима се затекао и бели лук, по којем ћемо се ваљда рашчути по свету. Можда је проблем у томе што прописи не допуштају да се у назив производа удене и национална одредница (на пример албански ајвар, српска гибаница, турска баклава или колумбијска ванила). Али...

Кајмак само наш

Постоји једна српска намирница којој никакав предзнак није потребан, зна се одакле потиче и без тога. А, реч је о – кајмаку. Када су се размажени Европљани први пут срели с тим чудом, прво што су урадили било им је да кајмак забране, уз образложење да не испуњава основне санитарне услове. Заиста, традиционалан начин припреме тог специјалитета је такав да чак ни узорци узети из исте посуде нису једнаки. То их, наравно, није спречило да долазе у буљуцима и по кафанама наручују јела с кајмаком или без њега, понекад и „клот” намаз, што и данас често чине, али преко границе да га носе је забрањено – forbidden! Разлог се вероватно скрива иза чињенице да би кајмак помео с тржишта тамошње ароматизоване бућкурише, па је пронађено решење с рампом. Покушавали су предузимљиви да кајмак производе индустријски, ма шта то значило, а ако се неко наиван преварио и кушао ту варијанту, докучио је одмах о чему је реч.

Зна се једино да је нека наша жена пореклом из околине Чачка успела да у Канади направи „пословни бум” узгајајући краве и производећи кајмак. Причало се да је имала купце чак и с југа, из САД, махом људе с простора бивше Југославије, али да је и њих заскочила она европска забрана.

Зато пустимо Липу да лупа, а њене верне фанове и политичке мецене да поверују. Што би рекао Змај, кад порасту, кашће им се само.