У Америку сам стигао на сплаву

Из Карибског раја, силом прилика раније него што сам желео и планирао, вратих се из Канкуна и слетех у Чикаго по јануарском кијамету и снежној олуји. Одмах се укрцах у аутобус за Медисон, успут кијамет а у Медисону ме дочека снежна олуја.

Стигао сам у град сат после поноћи. Сви пријатељи ником поникоше, никога нема да ме чека. На уласку у град наручим вожњу убером, и успем да је уклопим скоро у минут, тако да нисам морао да се мрзнем и чекам возача по снежној олуји какве су честе зими у Висконсину.

А возач пријатан неки човек, одмах се види да је Латино Американац, само не знам одакле је.

Путеви лоши, клизави, ноћ душу дала да се не излази никуда из куће, и ја сам му захвалан сам му што је уопште изашао да вози по оваквом времену. Пита ме којим путем да иде, а ја му кажем да никуда не журим, којим год жели нека вози и само лагано.

Мало затим наравно пита ме одакле се враћам и ја му рекох да стижем из Мексика.

- Ох, тамо је опасно, каже ми али не са било каквом дозом ароганције, већ са гласом скрушеног, скромног човека.

- Моја жена је из Мексика, додаје. Али био сам тамо само једном, део у коме она живи је превише напет и опасан. Ви сте друго, ишли сте као туриста сигурно на безбедним местима.

- А ви одакле сте, питам ја пошто видим да је Латинос.

- Ја сам са Кубе, одговара ми.

Одушевим се, јаве ми се моменти сећања на моје шетње Хаванским улицама, запљусну ме на трен у мислима капи воде са Малакона, срце ми заигра ритмом музике који се на овом рајском острву може чути по цео дан и ноћ.

Обожавам Кубу а од свих емиграната на овом свету према Кубанцима гајим огромно поштовање. За разлику од свих осталих који у потрази за личном срећом крећу ка „обећаним рајевима” легалним и нелегалним путевима прелазе границу, Кубанци то углавном чине импровизованим сплавовима, преко Карибског мора, како би се домогли Флориде. И због тога, увек кад их сретнем, према њима осећам дивљење.

Разговор смо наставили о обичнијим стварима.

- Куба је прелепа. Најбољи шећер прави се на Куби. Најбољи дуван гаји се на Куби. Када би се само отворили били би најбрже растућа економија. А Куба је најбезбедније место за туристе, каже он.

- Зато што се нико не зеза са властима, коментаришем ја кроз шалу.

- Тако је. На Куби једино не смеш да говориш против власти. То се једино не сме. Ако можеш да ћутиш, у суштини имаш леп и релативно обезбеђен живот.

- И музику на сваком кораку. Када сам био у Хавани чула се у свакој улици, испред сваке загрде, у сваком дворишту. Увек та предивна музика коју сам заволео, почео да је често слушам и научио неколико песама на шпанском због ње.

- Нема лепше музике од Кубанске нити боље медицине него што је Кубанска.

Е ту се обојица сложисмо.

- А како сте дошли овамо, упитах готово нехотице, пошто ми је пре тога рекао да је у Медисону двадесет и седам година. Упитах и пожелех да повучем питање у истом тренутку, као да сам знао да ћу завирити у нешто дубоко и приватно.

И глас му се променио. Вози кроз онај кијамет и као да скупља речи у устима којима ће ми одговорити.

- Преко мора, каже и направи кратку паузу. А онда настави.

- Први пут смо ја и пријатељ покушали да препливамо. Ни сплав нисмо направили. Покушали смо пливајући. Али он се удавио а мене су ухапсили и стрпали у затвор. Био сам тамо седам месеци.

Али побегао сам им. И успешно сам се крио неко време, а онда смо решили да направимо сплав. Било нас је осморо, међу њима и мој отац. Али нисмо сви стигли до обале.

- Невероватно, кажем ја и наравно не усуђујем се да питам шта је даље било, и ко се није домогао Флориде од њих осморице.

Жао ми је да га слушам тако, у исто време и драго што сам га питао јер ми се чини да и он сам жели да још једна душа више сазна за патњу овог величанственог народа са Кариба.

- И никада се нећу вратити на Кубу, говори пркосно а једва скрива сузе. Кад год помислим да се вратим и посетим увек ме надвлада тај осећај ужаса на мору и мог пријатеља који се дави. Никада се нећу вратити! Обожавам овај Медисон, не желим нигде другде да живим!

- Али погледајте овај снег и овај кијамет, кажем ја у покушају да му скренем мисли. Зар Куба није рај наспрам ових зима у Висконсину.

- И снег сам заволео, додаје он још енергичније, још пркосније. И снег сам заволео! Волим чак и да га чистим! Возићу до неких пет сати изјутра па онда одох да чистим снег, па на спавање!

- Жао ми је. Искрено ми је жао. Али ко зна, можда једнога дана... Никада не знате. На крају, власти је власт а земља је земља....

Остатак пута смо ћутали. Нисам желео више ништа да га питам. Знам ја добро да га земља зове свакога дана, сваке ноћи, и свакога јутра после чишћења снега.

Добро знам да се пре него што заспи у мислима враћа улицама Хаване и свог родног места, да у сновима завирује у своју родитељску кућу и као дух пребира по собама и намештају. А знам и колико га боли што га је земља одбацила.

И надам се да ће у будућности и он и земља наћи снаге за праштање. Једино земља и мајка вечито чекају и вечито праштају.

У том се примакосмо мојој згради. И док сам излазио из његовог аута и извлачио торбу, погледи су нам се срели на трен.

-  А је ли, да ниси ти гладан, имам овде нешто? - пита опет онако доброћудно, скромно и скрушено, са гласом човека који је после много мука пронашао свој мир.

Возач који је понудио путника парчетом хлеба које има. Мора бити да због оваквих праведника, „не светих а светих”, ма које вере били, Бог још увек у својој милости држи овај свет.

- Нека хвала, пуно хвала на вожњи. И све најбоље пријатељу!

Увукао сам се у стан, побацао торбе на под, укључио грејање, насуо себи дупли виски и кроз мрачну собу посматрао као напољу веје снежна олуја и наноси сметове по паркингу.

И дуго сам размишљао како једна избеглица из Карибског раја обожава вожњу по овом кијамету, како је вероватно већ стигао кући и како се спрема да чисти овај снег.

Предраг Рудовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика