Мрак кад устанем...

Мрак кад устанем. Мрак кад идем на посао и кад се враћам. Како је егзотично било, прве или првих година, пратити у новинама и на вијестима колико ће бити краћи слиједећи дан. Било је нечега мистичног и нестварног у све дужим мрачним периодима. Па паде снијег у октобру и остаде до априла.

Тако је то овдје на 200 км испод поларног круга. Депресивно. Ни хиљаде лампа у прозорима, ни милиони азалеја, лала, амарилиса који се немилице носе кући, дарују пријатељима, ни свјеће које шире топлину и присност не могу раскравити моју чежњу за мирисом првих кестена, моју жељу да угријем озебле прсте на чаши куханог вина.

Дошла сам овдје ”избачена из седла”, не својом вољом, нити је то био мој избор. На крају пута је чекао брод који је кретао ускоро. А онда дани у аутобусу. Па из априлског прољећа у зиму, снијег, непознат језик…

Просло је шеснаест година. Све је мање телефонских позива. Писма се не пишу. Понеки маил, СМС.
Вама је добро, нама је лијепо - рече једна познаница коју сам срела при првом посјету мом граду након шест година. Ко сте то „ви“, а ко смо „ми“?!

Сви смо ми нашли нека своја мјеста. Припремамо се ми за петак. Наша храна, музика. Носталгија. Севдах. Дерт.

Нису људи овдје на сјеверу (Шведска) хладни. Срдачни су и спремни да помогну. Глупо је тражити да разумију. Ко од нас разумије њихове шале, ко од нас влада свим нијансама њиховог, нашег новог, језика. Треба прихватити разлике. Прочитах у причи из Норвешке о пијанима. Слична је слика и овдје. Зачуђено су ме гледале моје нове пријатељице кад сам у сред радне недјеље понудила чашу вина уз ручак. Али на суботњим вечерама....Е то је друго. Тада је ОК и да се претјера.

Проћи ће овај мрак у послу, у бјегу до Бг или Зг. Биће то поновни сусрети са драгим људима. Разговори до јутарњих сати, посјете позоришту и казалишту, бесмислене дискусије. „Врати се“, „Ма ниси ваљда луда“. „Гдје ћеш имати такву могућност да се усавршаваш“... „Од твоје зараде приуштиш си сваке године путовања, а види нас“....

Доћи ће март, април. Отопиће се снијег. Пролистати све брезе и процвијетати све фуксије. Окитиће се оближње језеро лопоцима. Жутим, бијелим, малим и великим. Мирисаће шуме на свјежину, мир и спокој.

(/slika2)Уживаћу у чаробној свјетлости која обасијава трепераво, тамно зелено лишће бреза и сребрених врба. Још ако имамо среће па су дани и ријетке ”ноћи” топле. Како вам описати свјетло у једанаест сати ноћу, у један, у три? Како вам предочити ту чаролију? То се мора доживјети. Мир, спокој, цвркутне по нека птица, протрчи јелен - огроман, стасит. Застане, осврне се и нестане у шуми. Како објаснити да живим у граду, а шума је свуда около. Нико не сијече шуму да би градио. Гради се гдје је природа оставила мјеста.

Како објаснити да млади родитељи, равноправно, дијеле скоро двије године са дијететом прије поласка у вртић. Да сви ђаци добију књиге и прибор и бесплатан ручак у школи. Да се уџбеници користе из генерације у генерацију. Ником и не пада на памет да слави завршетак школске године цепањем књига. Зашто је тешко схватити да се дијете брже опоравља од болести ако су мама и тата са њим/њом у болници.

Моја колегица која је дуго живјела у Италији рече једанпут ”овдје (Шведска) закони служе да се поштују, а у Италији да се траже рупе и заобилазе“. Звучи познато.

Сваки пут када сам ”доле” видим да се много шта мијења на боље. Лакше се долази до докумената, али и даље треба чекати, плаћати, сакупљати неке друге да би се приложило да се добије онај први.

Зашто крштеница важи пола године. Објашњавам дотјераној госпођи на шалтеру да се ја нисам у међувремену родила неки други дан. Она ми са осмијехом и љубазно објашњава да су то прописи. Није она крива. А ја уморна закључујем - какав напредак. Љубазна, осмијехнута службеница!

Још један викенд пролази. ”Прешалтавам се” на други језик. Припремам се за нову, радну недјељу. Више се ни не чудим кад се ухватим да мислим а другом језику. Довиђења до петка када ћу опет дозволити сјећањима да нахрле, да се пробуди душа словенска.