Таг: београдска недеља

Опет сам, ваљда гоњен мазохизмом, отишао на Сајам аутомобила, а сваки пут кажем: „Нећу више, богами!” Чудна је човек работа, воли да кињи себе, па то ти је... Елем, ураним да зору преварим, избунарим старе залихе фирмиране гардеробе – да заличим на власника неког значајног модела аутомобила, пребацим моју вољену нишку „Дрину” у конзервисану, празну, паклицу...

Дошло је време да и ја своје дете поведем први пут на пијацу, као што је давно, једног суботњег јутра, отац повео мене. Памтим да ми није испрва било најјасније због чега су ме дотерали као да идем на школску приредбу и зашто је мајка, поносно, дуго с прозора гледала за нама. Схватио сам, временом. Пијаца је највећа позорница на отвореном, на којој је свако – једнако главна улога. Као и...

Замолио ме је пријатељ мог пријатеља да прелистам некакво његово штиво и да дам свој мишљење. Прихватио сам, наравно. Поштујем свако слово написано о граду који безрезервно волим, али сам се овог пута – грдно преварио! Читајући предговор, схватио сам да призивам заспале але и ђаволе... Даље од њега нисам могао, желео, смео... „Да се не забораве савремени хероји и витезови...

Умрла је госпођа Милисавка. За оне који су је боље познавали: тета Мила. Живот ју је коначно оставио на миру. Било је то једно сасвим мало, можда безначајно, тињајуће житије крајње неприметне особе, која је, покушавајући да се искобеља с маргине друштва, тонула све дубље у њу. Вероватно је ово последње помињање те миле жене и последњи траг о њој, а заслужила је, верујте, епитет градске...

Некако сам, дуго пишући о Београду, вазда изостављао да поменем његову дивну периферију. Без икакве намере. Нарочито не лоше. Једноставно, изнова ми се поткрадала грешка којој многи робујемо да: када кажемо Београд – мислимо само на градско језгро. На бетонске „јасле” које нам живот значе, заборављајући да нешто друго њима значи живот: периферија, наравно. При том, не...

Овонедељне звезде су, без икакве конкуренције, возачи ГСП-а! Заправо, они су стари филиграни бахатости (не сви, наравно) којих неко време није било на сцени, али су се, ево, величанственим низом грешака – вратили у „игру”. Више пута. На бис. Као виновници неколико жестоких „саобраћајки”, минуле седмице. Ма, шта само као виновници?! Као иницијатори тих истих удеса,...

Био сам се, богами, озбиљно замислио хоће ли за овим трапавим временима остати Београду и неким будућим Београђанима ишта вредно и велико, да нас по томе памте и суде о нама?! Силно сам се забринуо да нас историја не прећути, а пред носoм ми толике „величанствене” задужбине, које ће не само сећати на нас, већ и чинити да нас често помињу у беседама типа: „Па да ли су ти људи...

Као дете највише сам се плашио зубара и шалтерских службеника... Временом сам превазишао страх од зубара. Шалтери су ми и данас „тамна страна Месеца”! Како станем пред ону фамозну жуту линију, исцртану по поду, заборавим и због чега сам дошао и шта треба да кажем. Све чекам да овог несрећника испред мене некаква рука увуче кроз полукружни отвор на дну шалтерског стакла, па да...

Кажу мудри људи да не треба робовати сећањима. Мени се чини да се само кроз њих може искрено и потпуно волети овај наш бели град. Не хулим на садашњост, далеко било, од свег срца јој желим да некада некоме и она буде лепо и мило сећање на Београд. Ово пишем, јер ме је једна ситница подсетила да од вихорних година за нама не стигох да довољно захвалим Београду на свим тим малим стварима, због...