Tajne akcije povratka u detinjstvo

Kuća koju smo iznajmili u mirnom predgrađu Čikaga bila je baš po meri. Bila je prostrana, na dobroj lokaciji, sa ogromnim razgranatim drvetom ispred koje nam je pružalo utočište u vrelim danima tog prvog leta pod čikaškim suncem.

Na radost dece kuća je dobila idiličan izgled kada smo drvo ukrasili ljuljaškama. Moje probuđene asocijacije iz detinjstva činile su da tu dečiju sreću doživim i kao ličnu. Krijući se od komšija i dece, kad padne mrak, i ja sam se ljuljao u tim ljuljaškama do duboko u noć, evocirajući uspomene i privremeno bežao od surovih svakodnevnih obaveza.

Ta tajna i lična sreća raspršila se kao balon od sapunice kada je moje izbivanje iz bračne postelje postalo upadljivo. U sitno doba jedne noći bio sam provaljen u svojoj tajnoj misiji vraćanja u bezbrižno detinjstvo.

Od tada mi je bilo najstrože zabranjeno da zadovoljavam svoje infantilne potrebe i da se prepuštam nezrelim strastima jer, zaboga, ako me vide komšije pući će bruka, pa će se pročuti sve do škole, a onda Bog neka je u pomoći našoj deci.

Zbog toga će iseći drvo u korenu ako me još jednom vidi i tačka!

Tako mi je taj prozor vraćanja u detinjstvo, koji je pojavio kao potreba da se potisnu one prozaične slike stvarnosti, zamandaljen i rešetkama osiguran. Grubo mi je oduzeto to zadovoljstvo, ali je drvo već osvojilo moja osećanja i nepovratno pustilo koren u njima. Negovao sam ga sa posebnom pažnjom i zalivao pa je imalo najbogatiju, najzeleniju i najgušću krošnju u celom kraju tog sušnog leta. Visoke račune za vodu plaćao sam sa zadovoljstvom jer sreća koju mi je pružilo nije imala cenu.

Leto je prošlo a onda je došlo najlepše godišnje doba u ovom delu postojbine Indijanaca. Priroda bogata drvećem je dobila raskošne boje u svim nijansama koje su se menjale iz dana u dan. Moj gorostas ispred kuće opet je bio najlepši u svojoj vremenskoj zoni, sa krošnjom koja je dodirivala nebo. Sam sebi sam čestitao na uloženom trudu i tu lepotu ovekovečio brojnim fotografijama.

Tog kasnog septembra, iluzija o neuništivoj i večnoj lepoti mog ponosa bila je načeta jer je trava ispod njega bila prošarana prvim opalim lišćem. Sledećeg jutra trava je dobila izgled leopardove kože sa novim opalim lišćem. Trećeg dana lišće je sasvim prekrilo travu. U komšiluku ono malo lišća sa njihovih zakržljalih Liliputanaca već je potpuno opalo.

Naredna dva dana okretao sam glavu od tužnog prizora pod mojim dragim drvetom, dok je komšijsko sa već golim granama davalo avetinski izgled njihovim kućama. Činilo mi se da su oni brže-bolje pokupili tu opalu sirotinju sa svojih placeva i uredno odložili u velike papirne kese.

Istog dana poštar mi je uručio pismo opštinskih vlasti u kome me podsećaju na moju dužnost i obavezu skupljanja lišća i održavanja okućnice urednom. Ako mi nešto od toga još nije jasno sigurno će mi se razjasniti kada mi kaznom znatno olakšaju budžet.

Sledećeg dana opremio sam se neophodnim rekvizitima, grabuljama i kesama, i opljunuo u šake. Posle tolikog zadovoljstva koje mi je nesebično pružalo mogu bar toliko da učinim svom ljubimcu.

Dok me je snaga polako napuštala počela je da se javlja ljutnja koja je rasla proporcionalno broju kesa koje sam punio. Petog dana, nakon 16 novih kesa, ljutnja je prepustila mesto besu.

Tog subotnjeg jutra temperatura je znatno pala, a njen učinak pod drvetom bio je zapanjujući. Prizor me je oborio na kolena, pa sam u očaju spontano počeo da ga proklinjem i prizivam gromove i munje da spale to nezahvalno đubre.

Te večeri kuća se nije videla od kesa koje su dostigle jubilarnu cifru od 150, a mene su žena i deca polumrtvog uneli u kuću. Pre nego što sam zaspao, smogao sam snage da se dočepam herbarijuma i spalim ga sa osvetničkim žarom i mržnjom kojoj je bes još tog jutra ustupio mesto.

Tako sam se i probudio, sa mržnjom prema svim biljnim stvorovima ove planete. I tada, kada sam ugledao pod drvetom posledice lakog mraza preko noći, koje su prevazišle i moje najcrnje slutnje, nešto je krcnulo u meni, a roletne su pale uz tresak.

Sledeće čega se sećam bila su dva policajca koja se bacaju na mene i uz rvanje po lišću otimaju sekiru iz mojih ruku.

 Slobodan Stojiljković

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika