Da li je bolje na Balkanu ili u Kanadi

Fatona sam upoznao preko jednog druga Rusa u studentskoj kafani zvanoj „Ovan-u-Raži”. Nas dvojica smo studirali mašinstvo, a Rus, naravno, vazduhoplovstvo. Na prvi pogled Faton mi je zapao kao suvonjav mladić koga je život već za dvadeset i jednu godinu premorio i razočarao. U njemu je bilo volje za provodom i životom punim plućima ali neka potištena utučenost nije se mogla sakriti.

Kafana je bila preko puta zgrade za inženjering na glavnoj ulici zvanoj Crkva. Prilikom ulaska u kafanu miris hlora bi obuzimao nozdrve, ali atmosfera mladih ljudi punih snova skretala bi pažnju na pozitivnije stvari. Seli smo za sto u mračnijoj pozadini i naručili bokal piva. Pored nas bili su stolovi za bilijar a nekoliko studenata je strasno raspravljalo da li su dobro odgovorili na pitanja sa ispita. Rus je pozvao konobara i rekao da nam donese i reckasti pomfrit.

Kroz razgovor sam saznao da je Faton godinu dana stariji od mene, da stanuje kod ujaka i da radi u supermarketu zvanom „Bez suvišnih dodataka” kako bi uspeo da plati troškove studiranja u Torontu.

U to vreme naša jedina briga bili su ispiti i uspešan završetak studija. Te večeri smo izašli u još jednu kafanu gde je Rus dosta uspešno prilazio devojkama, dok smo Faton i ja žustro raspravljali da li je bolje živeti na Balkanu ili u Kanadi.

Po završetku studija ja sam upisao master i odložio muku oko pronalaženja posla za dve godine. Rus i Faton nisu bili te sreće. Nisu dobili papire za stalni boravak u Kanadi, pa su morali da nađu posao najkasnije za šest meseci. Pronaći posao u mašinstvu ili vazduhoplovstvu nikad nije bilo lako, s obzirom koliko fakulteti “štancuju” inženjera svake godine. Zato su njih dvojica morali da prihvate bilo šta im ponude agencije za poslove.

Rus je dobio minornu poziciju u banci za koju je bio plaćen četrdeset sati nedeljno i rekao mi je da može da odradi sve što treba za četiri sata. Agencija je u prve dve godine uzimala čak polovinu njegovih primanja. I Fatona su slično čerupali, ali njemu su bar našli posao u jednoj gasnoj kompaniji gde je radio na simulaciji pritiska u cevima.

Nekoliko godina kasnije video sam Fatona kod Rusa u stanu za njegov dvadeset i sedmi rođendan. Rus je stanovao na četrdeset četvrtom spratu u jednoj otmenijoj zgradi u samom centru Toronta, pedeset metara od arene gde igraju „reptorsi”. Osim Fatona, mene i Rusa tamo su bili i jedan Fatonov zemljak Afrim, Iranac Farhad i Ukrajinac Andriy.

Afrim je radio samo toliko da ga ne otpuste iz IBM-a. Iako bi radio preko nedelje, on je putovao svuda po svetu. Bio je mnogo vedriji i samouvereniji od Fatona, a i svih nas. Živeći kod kuće sa roditeljima uspeo je da sačuva novac i kupi stan a onda ga izda. Umesto brige oko glupog posla, više ga je zanimalo u koje akcije treba da uloži i gde da otputuje sledeće nedelje.

„Kako devojke, pitao sam Fatona.

„Nije loše, baš sutra idem na Tinder dejt sa jednom Kolumbijkom.“

Zezali smo ga da je izvede na salsu i da kupi lakirane cipele.

Dogovorili su se da se nađu u kafeu. I nju je život zamorio. Pričali su o svojim domovima. Faton je rekao kako ima rođaka koji živi u Kolumbiji i da bi voleo da ode i poseti Bogotu. Predložio joj je da odu u jedan vinski bar zvani „Buba Mara”. Faton je od Rusa naučio da devojke obožavaju vinske barove. Uz par čaša šardonea i bliske otvorenosti, mala iskra se pojavila i sledeći dejt bio je dogovoren.

Par meseci kasnije naišao sam na Fatona u jednom kafeu blizu našeg fakulteta i on mi je rekao da već živi zajedno sa Kolumbijkom. Došao je u kafe da gleda utakmicu na svom telefonu. Ali valjda muka što ne može da priušti sebi da kupi kakav-takav stan, nezadovoljstvo životom u Kanadi i konstantna pomisao kako bi bio puno srećniji u Albaniji, doveli su ga do odluke da ostavi sve i vrati se kući. Možda je ponajviše doprinelo osećanje kako stagnira i da ničemu uzbudljivom više nema da se raduje u Kanadi.

Sa Kolumbijkom se dogovorio da sledećeg meseca napusti Kanadu, i već za par dana kupio je kartu. U Tirani ga je dočekao drugi ujak, vozili su se „audijem”, Faton se osećao dobro ali je odmah primetio koliko se toga promenilo otkako u Albaniji. Promene su bile nabolje, ali ipak ne onakve kakve je očekivao.

Došao je pun elana, uveren da može da ostvari velike stvari. Ako je uspeo da završi mašinstvo u Torontu, šta mu sada može stati na put? Takve su mu misli prolazile kroz glavu dok je ispijao pivo u kafićima blizu fakulteta.

Ubrzo su usledili odlasci na more i upoznavanje ljudi koji su došli u Albaniju da se provedu, među njima i nekoliko ludih Srba, otvorenih za avanture i filozofske rasprave.

Aplicirao je za mnoge poslove u Albaniji, pa čak i na remout pozicije u Americi i Engleskoj – bilo šta, samo da radi. Polako je shvatao da njegov inženjerski status iz Kanade isto malo vredi, kao i u Kanadi. Novac je počeo polako da se topi, a još brže volja za radom. Najteži je bio osećaj beznađa i besmisla, koji je u Kanadi, makar delimično, bio prikriven poslom i obavezama.

Nije prošlo mnogo pre nego što je shvatio da od sebe ne može pobeći. Tuga od koje je bežao iz Toronta stanovala je i u Albaniji. Kada su mu izlasci dosadili, a posao nije našao, a Kolumbijka srećom još uvek nije našla nikog drugog, Faton je doneo odluku – vraća se u Kanadu.

Poslednji put kad sam video Rusa, rekao mi je da im je bio na svadbi u jednom malom skromnom, ali prijatnom grčkom restoranu. I tako sve ponovo u krug, sa maštanjem o povratku u zavičaj iz hladnog Toronta.

Nikola K.

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika