Путовођа Давид Албахари

Давид Албахари је половином седамдесетих нашу књижевност – што посредно, што непосредно – у годинама после 68. посебним погледом скренуо од те „револуционарне” илузије. Он је све скупио у једну логичну, радикалну и грчевиту промену, у све оно што се у уметности морало догодити, јер је судбина стваралаштва да се прво у њему наслути и догоди нешто ново. Давид Албахари је то ново не само својом књижевношћу и раскидом са оним претходним него и својом интуицијом и снагом допринео да се око тог новог окупе нови људи са новим идејама. Оно што је тада било најважније, дао је пример да све оно што се разликовало од његовог новог разуме, уважи и подржи. Људи који подржавају то различито, такви људи добијају значај кроз време у коме се и то ново непрестано мења заједно са својим утемељивачима. Он је тај дух повезивања стално носио са собом и расипао га унаоколо овде код нас, где је владао усуд растављања.

У броју часописа „Градац” који му је био посвећен написао сам да се Давид Албахари нашао у вртлогу једне нове стварности, и да је у тај вртлог повукао читаву генерацију стваралаца и читалаца. А шта је у том вртлогу добијено и изгубљено и да ли је у том вртлогу била основана нека нова школа – јавиће нам време које долази и пролази. Али неоспорно је да је та Албахаријева школа непоновљива, високог ранга и изазовна, упркос томе што је та генерација већ на заласку, осипа се јер је пружила своје дарови и расула свој род. Важније од свега је што нова генерација подржава, примењује и расипа то благородно семење. Давид Албахари је – кратко речено – основао ново књижевно доба.

Захваљујући Албахарију, његова и моја сарадња имала је посебну меру – била је дуготрајна, осмишљена и унела је у нашу књижевност такође нешто ново. Пре свега, мислим на бројеве часописа „Градац” посвећене савременој светској причи и савременој америчкој књижевности, као и број посвећен њему. Наша заједничка књига „Сваштара о трави” била је објављена пре него што се о овој теми почело планетарно говорити у позитивном смислу као о контролисаном делотворном леку.

Неко је рекао да је Давид Албахари човек на путу. На том путу је разликовао себе као писца и себе као човека, што је у овим временима, на несрећу, готово немогуће раздвојити. О томе је изричито рекао и ово: „Покушавам да направим разлику између писца и човека: писац не би требало да се изјашњава, док је то човеку дозвољено, и он то треба да ради. Као и они који су професионални у томе, рецимо политичари, војсковође и остали. Већ су ме неки људи питали како мислим да повучем ту границу између писца и човека. Њу је тешко повући. Међутим, сматрам да када изађем на улицу то чиним као човек, а не као писац. Ја сам као човек спреман да говорим и да се залажем за одређене ствари, да их браним или можда нападам. Једино што бих волео јесте да се то приписује Давиду Албахарију као човеку, али ми је јасно да то неко са стране не може да разликује. Многе не занима шта Албахари као човек мисли. Ту сам разлику стално желео да повучем и даље бих се залагао за то да писци као писци не би требало да наступају у јавности, односно не би требало да злоупотребљавају статус писца у таквим ситуацијама... Тешко је повући црту и рећи: „Ја сам сада писац, односно сада са мном разговарате као са човеком.” Дакле, човек на путу је стално у раскораку. А то је, у ствари, путовање кроз свет.

Видовитост Давида Албахарија је улила ново вино у старе судове. Тиме је он допринео да се наша култура пресијава унаоколо као део општег ритма времена.

Поштоваоци се опраштају од Албахарија

Писци, поштоваоци и јавне личности настављају да се на друштвеним мрежама опраштају од књижевника Давида Албахарија (1948–2023), истичући његов значај за нашу и регионалну културу, пренео је Танјуг. Рок публициста Петар Пеца Поповић је оценио на свом фејсбук профилу да је „отишао човек који је чинио част нашој култури”, док је хрватски социолог Ненад Пуховски навео да је „умро велики српски и југословенски писац”. „Отишао нам је Давид Албахари. И велики део нас отишао је с њим. Није то претеривање, није ни нарочито сентиментално. Ето, тако је како јест. Стањиле су нам се сенке”, написао је књижевник Миљенко Јерговић. Поп музичар Дејан Цукић је на свом „Фејсбуку” писао о Албахарију као „дивном човеку, рокерској души и једном од највећих писаца нашег времена”.

Опраштајући се од Албахарија, књижевник Желидраг Никчевић је оценио да је његов „приповедачки и преводилачки рад обавезна референца сваког озбиљнијег бављења савременом српском прозом”. „Његови укрштени рукописи допринели су да се читав једна уморни и готово канонизовани универзум ’растресе’ и опусти до крајњих граница, неко ће рећи бекетовски, неко бартовски или бартелмијевски, свеједно”, написао је Никчевић.

Према његовим речима, Албахари нам је „сувереном техником приближио заносне механизме кратке приче и понудио веома сложену топографију једноставног људског писма”.

Хрватски песник Мирослав Кирин је написао да се „мајстор приповедања Албахари увек бавио реченицама, њиховом проходношћу, трајањем и значењем, јер је сваки пут изнова размишљао о томе како да напише причу и притом све доводио у сумњу”. „То је толико људско. Биле су то реченице неоспорне лепоте. Приче украдене из невидљивог живота. Уз Данила Киша можда сам се само Албахарију враћао безброј пута, не знам који пут читао његове приче или романе, рецимо ’Мамац’”, навео је Кирин.