Putovođa David Albahari

David Albahari je polovinom sedamdesetih našu književnost – što posredno, što neposredno – u godinama posle 68. posebnim pogledom skrenuo od te „revolucionarne” iluzije. On je sve skupio u jednu logičnu, radikalnu i grčevitu promenu, u sve ono što se u umetnosti moralo dogoditi, jer je sudbina stvaralaštva da se prvo u njemu nasluti i dogodi nešto novo. David Albahari je to novo ne samo svojom književnošću i raskidom sa onim prethodnim nego i svojom intuicijom i snagom doprineo da se oko tog novog okupe novi ljudi sa novim idejama. Ono što je tada bilo najvažnije, dao je primer da sve ono što se razlikovalo od njegovog novog razume, uvaži i podrži. Ljudi koji podržavaju to različito, takvi ljudi dobijaju značaj kroz vreme u kome se i to novo neprestano menja zajedno sa svojim utemeljivačima. On je taj duh povezivanja stalno nosio sa sobom i rasipao ga unaokolo ovde kod nas, gde je vladao usud rastavljanja.

U broju časopisa „Gradac” koji mu je bio posvećen napisao sam da se David Albahari našao u vrtlogu jedne nove stvarnosti, i da je u taj vrtlog povukao čitavu generaciju stvaralaca i čitalaca. A šta je u tom vrtlogu dobijeno i izgubljeno i da li je u tom vrtlogu bila osnovana neka nova škola – javiće nam vreme koje dolazi i prolazi. Ali neosporno je da je ta Albaharijeva škola neponovljiva, visokog ranga i izazovna, uprkos tome što je ta generacija već na zalasku, osipa se jer je pružila svoje darovi i rasula svoj rod. Važnije od svega je što nova generacija podržava, primenjuje i rasipa to blagorodno semenje. David Albahari je – kratko rečeno – osnovao novo književno doba.

Zahvaljujući Albahariju, njegova i moja saradnja imala je posebnu meru – bila je dugotrajna, osmišljena i unela je u našu književnost takođe nešto novo. Pre svega, mislim na brojeve časopisa „Gradac” posvećene savremenoj svetskoj priči i savremenoj američkoj književnosti, kao i broj posvećen njemu. Naša zajednička knjiga „Svaštara o travi” bila je objavljena pre nego što se o ovoj temi počelo planetarno govoriti u pozitivnom smislu kao o kontrolisanom delotvornom leku.

Neko je rekao da je David Albahari čovek na putu. Na tom putu je razlikovao sebe kao pisca i sebe kao čoveka, što je u ovim vremenima, na nesreću, gotovo nemoguće razdvojiti. O tome je izričito rekao i ovo: „Pokušavam da napravim razliku između pisca i čoveka: pisac ne bi trebalo da se izjašnjava, dok je to čoveku dozvoljeno, i on to treba da radi. Kao i oni koji su profesionalni u tome, recimo političari, vojskovođe i ostali. Već su me neki ljudi pitali kako mislim da povučem tu granicu između pisca i čoveka. Nju je teško povući. Međutim, smatram da kada izađem na ulicu to činim kao čovek, a ne kao pisac. Ja sam kao čovek spreman da govorim i da se zalažem za određene stvari, da ih branim ili možda napadam. Jedino što bih voleo jeste da se to pripisuje Davidu Albahariju kao čoveku, ali mi je jasno da to neko sa strane ne može da razlikuje. Mnoge ne zanima šta Albahari kao čovek misli. Tu sam razliku stalno želeo da povučem i dalje bih se zalagao za to da pisci kao pisci ne bi trebalo da nastupaju u javnosti, odnosno ne bi trebalo da zloupotrebljavaju status pisca u takvim situacijama... Teško je povući crtu i reći: „Ja sam sada pisac, odnosno sada sa mnom razgovarate kao sa čovekom.” Dakle, čovek na putu je stalno u raskoraku. A to je, u stvari, putovanje kroz svet.

Vidovitost Davida Albaharija je ulila novo vino u stare sudove. Time je on doprineo da se naša kultura presijava unaokolo kao deo opšteg ritma vremena.

Poštovaoci se opraštaju od Albaharija

Pisci, poštovaoci i javne ličnosti nastavljaju da se na društvenim mrežama opraštaju od književnika Davida Albaharija (1948–2023), ističući njegov značaj za našu i regionalnu kulturu, preneo je Tanjug. Rok publicista Petar Peca Popović je ocenio na svom fejsbuk profilu da je „otišao čovek koji je činio čast našoj kulturi”, dok je hrvatski sociolog Nenad Puhovski naveo da je „umro veliki srpski i jugoslovenski pisac”. „Otišao nam je David Albahari. I veliki deo nas otišao je s njim. Nije to preterivanje, nije ni naročito sentimentalno. Eto, tako je kako jest. Stanjile su nam se senke”, napisao je književnik Miljenko Jergović. Pop muzičar Dejan Cukić je na svom „Fejsbuku” pisao o Albahariju kao „divnom čoveku, rokerskoj duši i jednom od najvećih pisaca našeg vremena”.

Opraštajući se od Albaharija, književnik Želidrag Nikčević je ocenio da je njegov „pripovedački i prevodilački rad obavezna referenca svakog ozbiljnijeg bavljenja savremenom srpskom prozom”. „Njegovi ukršteni rukopisi doprineli su da se čitav jedna umorni i gotovo kanonizovani univerzum ’rastrese’ i opusti do krajnjih granica, neko će reći beketovski, neko bartovski ili bartelmijevski, svejedno”, napisao je Nikčević.

Prema njegovim rečima, Albahari nam je „suverenom tehnikom približio zanosne mehanizme kratke priče i ponudio veoma složenu topografiju jednostavnog ljudskog pisma”.

Hrvatski pesnik Miroslav Kirin je napisao da se „majstor pripovedanja Albahari uvek bavio rečenicama, njihovom prohodnošću, trajanjem i značenjem, jer je svaki put iznova razmišljao o tome kako da napiše priču i pritom sve dovodio u sumnju”. „To je toliko ljudsko. Bile su to rečenice neosporne lepote. Priče ukradene iz nevidljivog života. Uz Danila Kiša možda sam se samo Albahariju vraćao bezbroj puta, ne znam koji put čitao njegove priče ili romane, recimo ’Mamac’”, naveo je Kirin.