Tvoj posao je da mi kuvaš kafu

Dremuckao sam ispružen na drvenoj klupi u parkiću blizu Centurban ulice. Osetih nežnu ruku na ramenu koja me je više milovala nego budila. Otvorih oči i ugledah Radovanovu ženu Zoru.

„Nemoj tu da spavaš, šta će svet da pomisli, `ajde sa mnom idemo kod gazde.”

Nevoljno sam ustao i krenuo sa njom u restoran „Radovan”, koji se nalazio u  Amsteljniku, blizu poznatog hotela „Amstel”. Kažem nevoljno jer sam pre desetak dana baš u njemu konkurisao za posao. Restoran koji na puškomet miriše na beli luk.

Gazda Radovan bez okolišanja pitao me odmah čim sam ušao da li znam da oljuštim beli luk. Rekao sam da znam i odmah prionuo na posao. A on će na to reći: Ne, vidiš da ne znaš.”

Tako sam izgubio posao kome sam se nadao jer sam na tabli ispred video da je jasno pisalo – jugoslovenski restoran „Radovan”.

Međutim, danas je išlo kao pesma. Čim me je gospođa Zora uvela kod gazde i rekla da me je našla na klupi on se srdačno pozdravio i rekao joj da me odvede na sprat i pokaže sobu. Dao mi je da ponesem gore dva tiganja i par tanjira. Pokazao mi je ogromnu kuhinju i magacin rekavši da mogu da uzmem i pržim u mojoj sobi šta god hoću.

Prvog radnog dana ustao sam rano i sišao dole kod Radovana u kancelariju da ga upitam šta da radim. On mi je odgovori: „Ništa, tu si da mi kuvaš kafu.”

Pokazao mi je kako se kuva turska kafa i to je bio moj posao. Pio je dnevno petnaestak kafa. Stalno je telefonirao, govoreći čas nemački, čak holandski, čas engleski.

Posle par dana vreme se prolepšalo a u našoj prometnoj ulici mogla se videti masa sveta. Turisti koji polako mile i razgledaju male holandske radnjice idući ka  Amstel kanalu. Nameštao sam stolove u restoranu, makazama sekao neki teški papir i pravio sterilne stolnjake.

Odjednom izleće Radovan iz kancelarije i povika: „Čarapan, brzo zaključaj vrata.” Upitah ga zašto, a on kaže: „Zar ne vidiš da je ulica puna sveta, šta ako svi uđu ovamo i traže da jedu, samo ja i ti smo ovde, nadrljaćemo…”

Zaključao sam vrata i od tog dana gazda Radovan mi je bio sumnjiv jer mi je davao platu od 50 guldena dnevno, stan i hranu a moja jedina obaveza je bila da mu skuvam 15-tak kafa dnevno. Počeo sam da ga špijuniram iz moje sobe, u kupatilu, kroz odvod na kadi prisluškujem jer je kupatilo bilo iznad njegove kancelarije.

Jednog jutra čujem: „Šta bre, koji Miljanić? Šta se on pravi blesav, daj ga na telefon.”

Tad sam shvatio da čika Radovan, u stvari, prodaje naše fudbalere po Evropi. Restoran mu je samo kancelarija koja radi punom parom samo kad dolaze Ajaks na večeru. Dovodi ih njegov prijatelj Vasović. Tada dolazi i kompletno osoblje, konobari i četiri kuvara da ugoste slavni klub.

Vrata su tada zaključana i restoran je celo veče za njih rezervisan. Na meniju supa Radovan, mešano meso Radovan, palačinke Radovan... svih 33 jela i predjela.

Sve je teklo kao med i mleko dok nije došao taj crni petak. Potopio sam farmerke i majice u kadu da se kisele, da ih posle iscedim i osušim jer gazda Radovan nije imao veš mašinu u restoranu.

Ušao sam unutra kad gle vraga, voda iz kade je nestala iako je odvod zapušen gumicom. Otrcao sam u kancelariju i zabezeknuto video da su se skupocene tapete odlepile od zida.

U paničnom strahu, spakovao sam moje stvari i pobegao glavom bez obzira. Vratio sam se odakle sam i došao kod gazde Radovana, u studentski hotel „Adam i Eva”.

Kod gazdarice Lusi. Ono što sam zaradio kod Radovana bilo je dovoljno za godinu dana boravka u hotelu gde doručak i spavanje u zajedničkoj sobi košta osam guldena.

I danas, posle toliko godina, kad prođem pored Amstela setim se gazde Radovana od koga sam naučio jednu važnu stvar o Holandiji. Jednom kad smo išli na pijacu njegovim „rols-rojsom” da kupimo ljute papričice i beli luk. Radovan je naglo ukočio auto negde pored Rembrantovog muzeja i uz psovku uzvikuno: Sunce ti.., kakva je ovo zemlja, kad ni golub neće da ti se pomeri sa puta?

Tornado,  Holandija

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika