Tamo daleko gde se Samara uliva u Volgu

Kada sam stigao u Moskvu nije bilo stanova na tržištu. Stranci su mogli da dobiju stan samo preko akreditovane firme. Postojala je državna UPDK (uprava diplomatskog kora) koja je dodeljivala stanove, ako se zahtev prihvati. I tako se ja jednog dana uputih u UPDK zbog ugovora za stan.

U to vreme SSSR je nestajao i stvarala se Ruska Federacija. Rusi su se vraćali korenima i tradiciji, počeli su da vraćaju stara imena gradovima i ulicama. Tako sam se ja, umesto u ulici Krapotkinska 20, našao u ulici Prečistenka 20.

Ljubazni portir u povećem holu me zamoli da sačekam jer je bila gužva. Počesmo razgovor i on mi reče da je baš na tom mestu Izadora Dankan, pod budnim okom Sergeja Jesenjina, držala časove baleta.

Veliki ruski liričar Sergej Jesenjin (1895-1925) imao je kratak ali buran život. Genijalni pesnik ženio se nekoliko puta a jedan brak je bio i sa legendarnom američkom plesačicom, Izadorom Dankan (1877-1927) starijom od njega 18 godina. Brak je trajao tri burne godine a jedno vreme proveli su Americi. Boravak u Americi Jesenjinu je ostao u lošem sećanju, tamo niko nije imao sluha za njegovu poeziju.

Imam sedamdeset godina i skoro pola života proveo sam u Rusiji. U moskovsko predstavništvo velike jugoslovenske firme stigao sam prije početka poslednjeg rata u Sarajevu. Kako je „pucala” naša država tako su pucala i naša predstavništva u Moskvi. Svako se snalazio kako je znao i umio. 

Devedesete su u Rusiji donele lomove pa i haos. Pokušaj državnog udara na prvog predsednika RF pa onda i rat između prezidenta i  ruskog parlamenta. Dešavale su se radikalne promene. Izvoznici su dobili pravo da raspolažu sa polovinom zarađenih deviza. Tako je firma za koju sam počeo da radim krenula u poslove sa naftašima iz zapadnog Sibira: Langepas, Surgut, Njižnjevartovsk.                                                                                                                                         Jednog zimskog ledenog dana u Njižnjevartovsku ležao sam u sobi sa nekoliko kreveta. Na vratima se pojavi dobro promrzli čovjek. Predstavi se da je Kovačević, inženjer elektrotehnike.

Radio je u istoj firmi kao i ja. Rodio se i živeo u Užicu u kome ja, na žalost, nikada nisam bio. Rekoh mu da sam iz Sarajeva a on mi reče da je i on Sarajlija i ispriča mi svoju priču.

Kada su ustaše ušle u Sarajevo 1941 godine njegov otac i trudna majka uspeli su da izađu iz grada i preko istočne Bosne pređu Drinu i dođu u Užice. Tu ga je majka i rodila. Tako čovek iz grada u kome nikada nisam bio postade moj sugrađanin.

Jedne godine sam imao veliku turneju po Rusiji: Viksa, Tjumen, Kamen Uraljskij, Poljevskoj, Jekaterinenburg, Samara, Saratov i Volgograd.  

Ilja Rjepin ( 1844-1930) bio je jedan od najvećih ruskih slikara. Najveći broj njegovih slika nalazi se u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi i u Ruskom muzeju u Sankt Peterburgu. Najpoznatije su portreti P.M.Tretjakova, Tolstoja, carice Sofije Aleksejevne, zatim slike „Krsni hod u Kurskoj guberniji”, „Ivan Grozni i njegov sin Ivan”, Zaporožci pišu pismo turskom sultanu”, i na kraju možda i najvažnije slika „Burlaci na Volgi”.

„Burlaci” se čuvaju u Ruskom muzeju a ja sam je video kad je bila retrospektiva Rjepina u Tretjakovci.

Rjepin od 1899. je živeo na svom imanju Penati, u mestu Kuokala u Finskoj koja je tada bila u sastavu ruskog carstva. Poslije Oktobarske revolucije Finska postaje nezavisna i on ostaje da živi u emigraciji gdje je i umro 1930. godine. Poslije rusko-finskog rata 1939/40. godine Kuokala postaje teritorija SSSR-a i dobija naziv Rjepino. Sada se tamo nalazi muzej.

Na mestu gdje se reka Samara uliva u Volgu ruski doseljenici su u 16. vijeku napravili tvrđavu kao zaštitu od napada stepskih naroda. Samara se širila i danas ima oko 1,2 milion stanovnika.

 Na obali čudesne matuške Volge, na drugoj strani pokazali su mi brdo Žiguli. Tamo je selo Širjajevo gde je Rjepin pravio skice za svoju čuvenu sliku „Burlaci na Volgi”. Na izlazu iz Samare, u seocetu Volžskij nalazi se crkva u kojoj se, prema predanju, venčao Stjenjko Razin, vođa ustanika iz 17. vijeka.

K. Rankov     

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika