Хладно је на северу

Сећате се вероватно Микија Рубирозе из серије ”Грлом у јагоде”. Дајем главу ако већина нас која је отишла на запад не мисли о себи као о модерном Микију Рубирози – бар ми који смо оставили Београд. Вратићу се на то мало касније.

Мене је судбина одувала на хладни север, у „трулу краљевину“ Данску. Да је труло – није, да је хладно – јесте. Хладно је и на целзијусовој скали али још више око срца и око душе српске. Мислио сам ја да београдском шмекеру нико ништа не може и да ћу  “лако ја њих да доведем у ред“. Прошло је 17 година, успеси и падови се ређају годину за годином али једно засигурно стоји све време – Данац никада нећу бити. Не зато што је не бих, јер имају они много добрих страна. Једноставно не постоји генетска подлога да осећајни Балканац погоди жицу хладног и рационалног Данца. Можеш да се нервираш, можеш и да псујеш али је резултат увек исти, што ће рећи да ствари иду на дански начин. Колико сам пута рекао “пааа како бре сине …“ убеђен да би - када бих се ја питао - све било много боље.

Многи би рекли “па врати се у онај Београд, ко ти брани?“, али није то то. Фора је успети тамо где си. А успех се дефинише тиме што ти сам мислиш да је важно. По правилу изгледа да је увек најважније оно што ти смета и недостаје, до чега долазимо јако тешко, или никада.

Онда долазе компромиси, што је можда суштина живота када пређеш 40-у. Компромиси свуда: на послу (“шеф је глуп али је лова добра“), са девојком (“нервира ме али не хистерише“), на рукомету – тренер сам (“немају осећај за игру али ме слушају“), политичари (“меки су али нису кварни“), и тако све редом. Мој највећи компромис и можда највећи успех је да сам успео да дефинишем себе као „београдског Данца“ и јако ми је добро, могу вам рећи. На тај начин се диференцирам од онога што не волим, а узимам оно што ми одговара. То вреди и за београдску и за данску страну.
Их да сам до тога дошао пре 10 година, сада бих био цар а Данска царевина...

Од када постадох београдски Данац постаде ми лепо да навратим у Београд. Сада ме више не нервира „ГСБ“, чак ме ни родитељи више не нервирају. И лепо ми је. А онда сам опуштен и то се примети. Баш као када је Мики Рубироза давних 70-тих долазио у Београд на одмор са печалбе у Немачкој.